Za neku izreku, rečenicu i misao možemo reći da je mudrost tek kada ispuni uslov da sa malo reči kaže mnogo. Retko koja misao je toliko puno rekla sa samo četiri reči kao – Historia est magistra vitae (Istorija je učiteljica života).
Koliko tu učiteljicu budemo slušali, tako će nam biti u sadašnjosti i budućnosti. Čini se da su Srbi jako loši đaci. Ne postoji narod na kugli zemaljskoj koji ima toliko materijala za učenje, a koji toliko malo uči iz svoje istorije. Ipak, čak i u modernom svetu, postoje ljudi koji pozivaju na učenje, koji se bore protiv zaborava i koji svojim entuzijazmom pokušavaju da nam ukažu na značaj nacionalne istorije.
Takav pojedinac je gospodin Milan Bogojević, pisac, publicista, istoričar.
Imali smo čast da sa gospodinom Bogojevićem govorimo o srpskoj nacionalnoj istoriji i odnosu našeg naroda prema istoj.
Kada ste se i kako odlučili da pišete o istorijskim temama, odnosno isključivo istorijske knjige?
Istorija je bila predmet mog najranijeg interesovanja — ne prolazna fascinacija, već trajna unutrašnja potreba da razumem vreme koje nas je oblikovalo. Ipak, prvi zapisi na hartiji koji su imali jasnu misao, strukturu i konačan cilj — knjiga o Milunki Savić — nastali su 2008. godine.
Sledeće godine navršava se tačno petnaest godina od moje prve objavljene priče. Potom je 2014. godine usledila knjiga „Atentat 1934“, a posle nje — nastavio sam dalje. Danas iza sebe imam deset objavljenih knjiga. Svakoga dana očekujem izlazak iz štampe izdanje knjige — „Kralj Petar van otadžbine 1915–1919“, za koju sam napisao predgovor koji obuhvata život velikog vladara od rođenja do 1915. godine. Nakon toga sledi nova knjiga kratkih priča o junacima i događajima iz Velikog rata — svojevrsni nastavak priča o srpskim velikanima.
A što se tiče pitanja zašto sam se opredelio za ličnosti i događaje iz prve polovine dvadesetog veka — odgovor je jednostavan, ali težak: shvatio sam da je učinjena velika nepravda čitavom pokoljenju naših ratnika. Želeo sam da dam svoj skromni doprinos ispravljanju te nepravde. U početku nisam ni slutio kolike su razmere našeg zaborava — niti koliko tišina može da pokrije velika dela.
Koliko je teško u tom kontekstu pronaći valjan izvor i doneti dobru priču koja će biti istorijski potkovana?
Sve zavisi od teme i ličnosti kojom se bavite. Postoje slučajevi u kojima sam u povlašćenom položaju — kada je građa obimna, arhivi bogati, a svedočanstva brojna, kao, na primer, u slučaju generala Petra Živkovića. Tada je izazov pre svega u selekciji i tumačenju materijala.
Ali, postoje i druge priče — one koje se oslanjaju na jedan ili dva intervjua objavljena u novinama po okončanju ratova, na poneku zabelešku, na fragment sećanja. Ti junaci su uglavnom oni „mali“ ljudi koji su u presudnim trenucima postajali veliki junaci Prvog svetskog rata. Oni su završili u mojim knjigama koje su sastavljene od tih kratkih priča – „Zaboravljeni junaci Velikog rata“ i „Zaboravljeni događaji Velikog rata“.
Sudbine naših ratnika, ali i kontroverznih ličnosti — pa i negativaca poput Rade Pašića — istorijski su izuzetno zanimljive i dramatične. Pitanje je, međutim, koliko je danas istorija kao takva zanimljiva široj publici. Trenutno ne dovoljno, ali duboko verujem da ona to može biti — ukoliko joj se pristupi kao živoj priči o ljudima, a ne kao suvom nizu datuma i činjenica.
Tema Prvog svetskog rata, kao i uloga dinastije Karađorđević tokom i posle Velikog rata, su Vaša glavna preokupacija. Zbog čega je to tako?
Period Prvog svetskog rata, bez ikakve sumnje, predstavlja najteži period u čitavoj srpskoj istoriji. Narod je prošao kroz golgotu, stradanje i nezamislive gubitke. Ali istovremeno — to je i jedan od najsvetlijih i najčasnijih perioda naše prošlosti. Takva junaštva, takva žrtva i takve pobede retko su zabeležene, ne samo u našoj, već i u svetskoj istoriji.
Ipak, nakon Drugog svetskog rata, ovaj period ostao je u senci nove ideološke stvarnosti. Decenijama nije bio dovoljno osvetljen, niti sagledan u punoj istorijskoj i nacionalnoj širini. Posledice toga osećaju se i danas.
Nedavno sam radio analizu udžbenika istorije za osnovnu školu i došao do poražavajućeg zaključka — kada je reč o Prvom svetskom ratu, udžbenici iz 1955. godine suštinski su gotovo identični današnjima. Istovremeno, Drugom svetskom ratu posvećeno je tri puta više prostora. To nije pitanje umanjivanja značaja jednog rata, već pitanje istorijske ravnoteže i svesti o vremenu koje je odredilo sudbinu srpskog naroda u 20. veku.
Da li je narod u Srbiji dovoljno svestan značaja Prvog svetskog rata i herojstva naših predaka?
Voleo bih da mogu da kažem da jeste — ali to ne bi bila istina. Veoma mali broj ljudi u Srbiji zaista je svestan razmere značaja, herojstva i žrtve koju je naš narod podneo u Prvom svetskom ratu.
Sećanje se uglavnom čuva unutar porodica, u tim malim, ličnim mikrosvetovima. To vidim na književnim večerima i predavanjima — potomci koji sa ponosom govore o svojim precima, koji prenose priče sa kolena na koleno. Ta nit još postoji. I taj ponos je živ.
Ali, moram da kažem i ovo — narod nije kriv. Narod nikada nije kriv. Odgovornost je pre svega na institucijama koje ne rade svoj posao onako kako bi trebalo. Već sam spomenuo obrazovni sistem, ali tu je i javni servis Srbije, koji kroz „prajm tajm“ delegira teme koje oblikuju svest čitavih generacija. Kada se emitovala serija o Ivi Andriću, čitava Srbija je govorila o detaljima iz života našeg nobelovca. To pokazuje koliko medij ima snagu da usmeri pažnju javnosti.
Ono što mi, međutim, ne razumemo jeste značaj ponavljanja. Ne mislim na repriziranje istih serija desetinama puta, već na kontinuirano stvaranje novih filmova, serija, dokumentarnih emisija i knjiga o ključnim istorijskim temama. Mi smo, recimo, 1989. godine snimili film o Kosovskom boju — prosečno ostvarenje koje ni u potpunosti ne odgovara istoriografiji — i kao da smo time stavili tačku na čitavu temu.
Pogledajmo druge narode. Britanci iznova snimaju filmove o Čerčilu, objavljuju nove knjige i dokumentarce, stalno preispituju i nadograđuju svoju istorijsku priču. Turska to čini sa Ataturkom. Oni razumeju da se nacionalno pamćenje održava kontinuitetom, a ne jednokratnim projektom.
Dok god ne shvatimo da je kultura sećanja živ proces, a ne završeno poglavlje, teško ćemo očekivati da široka javnost bude istinski svesna veličine perioda koji nas je odredio.
Voleo bih da na ovom mestu ukratko našim čitaocima donesete lik i delo princa Đorđa Karađorđevića, jer se o njemu u domaćoj javnosti najmanje zna.
Princ Đorđe Karađorđević bio je, pre svega, duboko nesrećan čovek. Bez ikakve sumnje — i čovek sa ozbiljnim zdravstvenim problemima koji su obeležili njegov život.
U knjizi „Princ nesreće“ izneo sam dokumentovane podatke o njegovoj saradnji sa Komunističkom partijom tokom Drugog svetskog rata, ukazao na brojne istorijske netačnosti u njegovim takozvanim memoarima „Istina o mom životu“, kao i na činjenicu ko je zapravo bio autor tog teksta. Moja namera nije bila da rušim mit radi senzacije, već da činjenice stavim ispred emocija.
Da li su mladi dovoljno zainteresovani za istorijske teme i koliko u tom pogledu pomaže Vaš aktivan i kvalitetan rad na društvenim mrežama?
Nažalost, moram da kažem da mladi u Srbiji nisu u dovoljnoj meri zainteresovani za istoriju. Kada to uporedim sa Republikom Srpskom, razlika je zaista upadljiva. U Srbiji su književne večeri uglavnom posećene publikom starijom od četrdeset godina, dok čim pređete Drinu zatičete mlade ljude od dvadeset i više godina koji aktivno prate i postavljaju ozbiljna pitanja o nacionalnoj prošlosti.
Shvatio sam da do mlađe publike ne mogu stići isključivo kroz knjige. Put sam pronašao u kratkim video-formama — dinamičnim, jasnim i prilagođenim vremenu u kojem živimo. I pokazalo se da takav pristup daje bolje rezultate kada je reč o mlađoj generaciji.
Trenutno snimam serijal „Skrivena istorija“ na televiziji Balkan trip, čije emitovanje počinje 1. aprila. Verujem da će to biti još jedan važan korak u približavanju istorije mladima. Jer sve što radimo nema pravi smisao ako oni ne razumeju jednu suštinsku istinu — da se istorija ponavlja, i da svaki put košta sve više. A da nam se ne bi ponavljala, moramo je naučiti.
Zato je emisija produkcijski osmišljena po uzoru na najkvalitetnije formate kakve gledamo na History Channelu — dinamična, vizuelno snažna i sadržajno utemeljena.
Da li ste do sada bili u Leskovcu i koliko znate o istoriji, kulturi i tradiciji našeg kraja?
Bio sam više puta u Leskovcu, ali do sada isključivo privatno. Nisam imao priliku da se tom prilikom dublje bavim istorijom vašeg kraja, iako je ona izuzetno značajna i nepravedno zapostavljena u široj nacionalnoj svesti.
Upravo zato planiram da jedna od narednih epizoda bude posvećena Borbama na Moravi, odnosno Leskovačkom manevru — možda najvećoj bici 1915. godine, koja je, po mom mišljenju, nezasluženo ostala u senci Mojkovačke bitke. Taj događaj zaslužuje ozbiljnu istorijsku i medijsku pažnju, jer govori o strateškoj umešnosti i požrtvovanju srpske vojske u jednom od najtežih trenutaka rata.
Zato mogu samo da kažem — vidimo se uskoro u Leskovcu. Ovoga puta, i sa kamerom i sa namerom da jedno važno poglavlje naše istorije dobije mesto koje zaslužuje.
