Početak godine je uvek rezervisan za najbolja rukoemtna takmičenja, bilo da se radi o kontinentalnom ili svetskom šampionatu. Naš reprezentativni rukomet prolazi jednu veliku krizu, a u prilog toj konstataciji ide podatak da od 2012. godine nismo bili ni blizu završnice nekog velikog takmičenja, a o medaljama ni da ne pričamo. Zemlja koja je suštinski napravila moderni rukomet, čiji su asovi poput Vujovića i Isakovića dominirali sportskom scenom (pogotovo u dresu Metaloplastike iz Šapca), svedena je na rukometnu periferiju.
Iako je kvalitet uvek postojao, već deceniju i po on se ne ispoljava. Dolazak proslavljenog španskog trenera Raula Gonzaleza nagovestio je bolje dane. Srbija je, međutim, nesrećno, na ovom Evropskom prvesnstvu izvukla grupu smrti sa Nemačkom, Španijom i Austrijom.
Prvo kolo smo manje-više rutinski izgubili od Španije. Usledio je meč sa Nemačkom, olimpijskim viceprvakom. Retko ko je očekivao iznenađenje, ali ipak ono se desilo.
Rukometna reprezentacija Srbije ostvarila je jednu od najvećih pobeda u svojoj istoriji savladavši selekciju Nemačke 30:27 u utakmici drugog kola grupe A Evropskog prvenstva odigranoj prošle subote u danskom gradu Herningu.
Najefikasniji u redovima Srbije bili su Uroš Kojadinović i Vukašin Vorkapić sa po šest golova, dok je golman Dejan Milosavljev imao nekoliko ključnih odbrana u odlučujućim trenucima. Kod Nemaca je najraspoloženiji bio Šlurof sa šest pogodaka.
I onda, umesto da se na talasu tog uspeha dalje pliva kroz prvesntvo, usledio je potop i šok. U poslednjem kolu Austrija je bila bolja od naše selekcije, a Nemci su uspeli da savladaju Špance i tako odu sa prvog mesta u dalje takmičenje.
Ovo prvenstvo, odnosno ova utakmica protiv Nemačke, pokazala nam je još jednom da je naše rukometno znanje, još uvek, u samom svetskom vrhu, ali da um, duh, srce i petlja još uvek nisu spremni.
Ostaće upamćena jedna pobeda, a možda je mogao da se pamti čitav turnir. Šteta,…
Naslovna fotografija: Rukometni savez Srbije
