Kako je naš portal doživeo potpuno „renoviranje“ u mesecu oktobru, nismo na adekvatan način ispratili po svemu sramotnu utakmicu naše reprezentacije protiv selekcije Albanije u Leskovcu. Igrački, o toj utakmici nije potrebno trošiti reči. O atmosferi, još manje.
Posledica najsramotnije fudbalske predstave, verovatno u istoriji reprezentativnog fudbala, jeste smena selektora Dragana Stojkovića. Čovek kome je nacija krajem 2021. godine bila spremna da da sve, 4 godine kasnije postao je osoba ispijena kombinacijama i političkim igrama. Kako se urušavala ličnost selektora, urušavali su se rezultati i igra tima.
Posle tog 11. oktobra Piksi je konačno žrtvovan. Krenule su po srpskim medijima i kvazi medijima licitacije o imenima koja bi mogla da preuzmu kormilo broda koji tone. Činilo se da se samo traži kapetan koji će sa lađom zajedno na dno mora, kapetan koji ne može da odbije ulogu. Pojavljivale su se kao kandidati osobe sa sumnjivim fudbalskim znanjem i još sumnjivijim ljudskim integritetom. Ipak, jedno ime se izdvojilo, jedno ime je makar na sekundu probudilo klinički mrtvo srpsko fudbalsko telo – Veljko Paunović.
Trener koji nam je doneo najviše fudbalske radosti u 21. veku osvajanjem Svetskog prvenstva za igrače do 20 godina, danas je zvanično preuzeo funkciju i obratio se javnosti.
Nesporno je da Paunović ima veliko znanje, što se posebno potvrdilo njegovim prethodnim angažovanjem u Ovijedu. Međutim, ovde se postavlja jedno pitanje – da li se i Paunović „prodao“? Da li je došao da spasi srpski fudbal ili je za određenu svotu ipak pristao da uđe u brlog FSS-a sa raznim Džajićima i Bjekovićima?
Posle Albanije, kao što smo i ranije rekli, ravna linija se pojavila na aparatima našeg fudbalskog pacijenta. Paunovićev dolazak je, metaforički rečeno, mrdanje prsta kod čoveka između života i smrti. Vreme će pokazati, a možda i već utakmica protiv Engleske, da li je „mrdanje prsta“ samo poslednja reakcija izumrlih nervnih ćelija ili je buđenje konačno počelo. Srećno, Veljko!
Naslovna fotografija: FSS
