Similis simili gaudet!

Gotovo da ne postoji mudrost koja već nije izrečena, istina koja već nije viđena i stvar koja nije opisana od antičkih, mudrih naroda i mislilaca. Da li to bili Rimljani, Atinjani, Egipćani ili narodi Dalekog Istoka, svakako nam se ukazuje da niti jedna naša misao nije originalna, te da su mnoge civilizacije pre naše znale poprilično više od nas.

Tako stoji i ova latinska poslovica kao lajtmotiv teksta.

Sličan se sličnom raduje. Tražimo druge gledajući sebe. To se, naravno, odnosi na pojedinca, ali i na grupe ljudi, pa naposletku i na čitave narode. Ako poslovicu primenimo na ovu poslednju kategoriju, čini se da je besmisleno pisati tekst jer automatski dobijamo odgovor na pitanje iz naslova.

Šta nas toliko vezuje za Ruse?

Jednostavno, deo smo istog plemena, imamo sličan jezik i kulturu, imamo istovetnu veru. Međutim, u vrtlogu istorije, zbog geografske udaljenosti, a shodno tome i manjka kontakta između dva naroda, situacija je mnogo kompleksnija i samim tim je povezanost mnogo teže objasniti. Povezanost, makar sa naše strane, vrlo često prelazi u ljubav, a ljubav se povremeno graniči sa manijom i psihotičnim, čak i samodestruktivnim ponašanjem, gledano sa strane.

Na nama je da pokušamo da objasnimo da ta, racionalno posmatrano, samodestrukcija to zapravo nije, već da ona predstavlja žrtvu kao preduslov prave hrišćanske ljubavi, te da ljubav ni u jednom trenutku nije bila jednostrana.

KAKO SU NAM RUSI „ODMAGALI“?

Svaka velika sila ima svoje interese. Ti interesi zavise od geografskog položaja, istorije, načina života i potreba stanovništva. Carska Rusija se tokom osamnaestog i devetnaestog veka profilisala kao velika sila, kao zemlja koju je nemoguće zaobići u širem geopolitičkom, i spoljno-političkom kontekstu.

Ako uzmemo u obzir da se početak međunarodnih odnosa vezuje za prestanak Tridesetogodišnjeg rata, i usvajanje Vestfalskog mira 1648. godine, onda možemo da kažemo da je Rusija na vreme krenula da širi svoje teritorije na istok, kako bi postala veliki, i bitan igrač u budućoj međunarodnoj areni.

Sam kraj sedamnaestog veka i početak osamnaestog, obeležila je jedna ravnoteža snaga u samoj Evropi. Jugom je dominiralo i dalje neprikosnoveno Osmansko carstvo, na istoku je Rusija dodatno snažila svoju poziciju pod carem Petrom Velikim, na zapadu su postojale dve stabilne monarhije Francuska i Pruska, dok je severnim delom dominirala najveća kolonijalna sila, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Međutim, krajem osamnaestog stoleća odigrava se jedan u potpunosti neočekivan istorijski događaj – Francuska revolucija. Revolucija koja je u tolikoj meri potresla Evropu i svet, o čemu je i sam Gete pričao, da je na neki način ubrzala tok istorije i izbrisala, makar prividnu, evropsku i svetsku ravnotežu. Sledili su zatim Napoleonovi ratovi, posle kojih više ništa nije bilo isto.

Geopolitika je polako kucala na vrata.

Velike sile, velika carstva, više nisu širile svoje teritorije i posede radi dobara, resursa i ljudstva. Postao je bitan uticaj, postala je bitna kontrola morskih i kopnenih puteva.

Paralelno sa događanjima u Francuskoj i Napoleonovim ratovima, došlo je do još jednog poremećaja ravnoteže. Početak devetnaestog veka obeležio je veliki pad moći Osmanskog carstva i dobijanje epiteta Bolesnika sa Bosfora, što je rezultiralo ustancima i pobunama porobljenih naroda (Srba i Grka pre svega). Preko noći, Osmansko carstvo više nije veliki igrač i otvorile su se mogućnosti ostalima da vrše svoj uticaj na nekadašnjoj teritoriji pod kontrolom Osmanlija. Tu se posebno istaklo Balkansko poluostrvo.

Često možemo čuti kako je Balkan, a naročito Srbija kao prirodni centar poluostrva, raskrsnica puteva. Ta konstatacija je u potpunosti tačna i danas, ali je nekada imala čak i veću snagu. Naime, pre kopanja i izgradnje Sueckog kanala (završen 1869. godine), Balkan je bio jedini put iz zapadne Evrope do Turske i dalje Bliskog istoka, Persije i Indije. Možete onda zamisliti koliko se interesa lomilo tada na Balkanu.

Rusija je, naravno, bila jedna od zainteresovanijih strana oko podela kolača na Balkanu. Svoj uticaj je najbolje mogla da širi preko religije i tu su se prirodno nametale Bugarska i Srbija, Bugarska sa nešto značajnijim položajem za Ruse zbog izlaza na Crno more, Srbija pak, kao pravoslavna i slovenska zemlja. Stoga, Rusija je imala interes da podržava obe zemlje u borbi za oslobođenje, a u slučaju Srbije ta podrška je kulminirala slanjem trupa u ratu sa Turcima (1876-1878).

Upravo te 1878, dolazi do jedine crne tačke u odnosima dve države, pa i dva naroda. Rusija, odnosno ruska diplomatija, opijena velikom pobedom nad Turcima i praktičnim ulaskom u Istanbul (što je njihova glavna težnja vekovima), skovala je plan o Velikoj Bugarskoj pod ruskim patronatom u čuvenom Sanstefanskom mirovnom sporazumu. Velika Bugarska obuhvatala bi ogroman deo današnjeg istoka i juga Srbije, pa i grad Leskovac. Od tog trenutka knez Milan doživljava razočarenje u rusku diplomatiju, te srpska država postaje u potpunosti austrofilska.

Znamo da projekat Velike Bugarske nije odobren, i da su srpski predeli uvršteni u sastav Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu.

Animozitet između Srbije i Rusije nije trajao dugo. Već u poslednjoj deceniji devetnaestog stoleća, dolaskom kralja Aleksandra Obrenovića, odnosno cara Nikolaja II Romanova, odnosi se naglo popravljaju. Potvrda dobrih odnosa stigla je i posle Majskog prevrata, a po dolasku kralja Petra I Karađorđevića.

Da je „Car mučenik“ uvideo grešku svojih prethodnika, i da je bio spreman da tu grešku u potpunosti ispravi, pokazao je Prvi svetski rat. Rusija je suštinski zbog Srbije ušla u taj vojni sukob, a još uvek odjekuju reči cara Nikolaja upućene srpskom diplomati: „Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus. Ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najdraži interesi srpskog naroda“.

Stoga, jasno je, Rusi greše. Kao i sve velike sile u svojoj pohlepi umeju da razočaraju i izdaju male narode koje gaje simpatije prema njima. Ipak, za razliku od drugih, Rusi svoje greške pamte i trude se da ih ispravljaju, a to nije manir velikih sila. Bar ne velikih sila kakve danas poznajemo.

Za kraj ovog kratkog istorijskog časa, koji nam je bio potreban kao uvertira za glavni deo priče, moramo dodati još dublju vezu koja se ogleda u brojnim Srbima školovanim u Rusiji tokom 17. i 18. veka, među kojima se svakako ističe grof Sava Vladislavić Raguzinski, tvorac tajne službe u Rusiji. O toj ličnosti možemo pisati strane i strane, za šta sada nemamo vremena, ali je bitno napomenuti ulogu Srba u kreiranju moderne Rusije.

Kako to Vojin Ćetković u filmu „Nož“ (uloga Ljube Nikšićanina), slikovito opisuje: „Jesmo li Rusima uzajmili dve princeze i pet đenerala?“

VIŠE OD RATOVA I DIPLOMATIJE

Dakle, utvrdili smo da se prijateljski ili „prijateljski“ odnosi između velikih sila i malih država, grade na osnovu interesa onih većih. Svejedno je da li to bili ekonomski ili geopolitički interesi. Najočigledniji i najnoviji primer stvaranja jedne takve veze jeste politička i ekonomska saradnja Srbije i NR Kine, čuveno „čelično prijateljstvo“.

Cinici će iz ove tvrdnje primetiti da u politici, a pogotovo u spoljnoj politici, nema mesta prijateljstvima već samo interesima, a da povezanost dva naroda ne može ići dalje od simpatija. Možda su i u pravu, i to se verovatno odnosi na veliku većinu slučajeva. Međutim, izuzeci uvek postoje. Izuzetak u relacijama između Srbije i Rusije ili bolje rečeno između Srba i Rusa, datira iz davnina, ali se on potvrdio i „zacementirao“ pre stotinu sedam godina.

Naime, 1917. godine Rusko carstvo je prestalo da postoji. Na čelo države došli su komunisti koje je predvodio Lenjin, a čitava carska porodica Romanov je ubijena. Narednih godina Rusiju je zadesio građanskih rat između nove, komunističke vlasti i carevih pristalica, popularnih belogardejaca. Istorija nas je naučila ko je u svemu tome izašao kao pobednik. Ipak, u čitavom tom krvavom sukobu, surovo i ironično, ali istinito, dosta koristi je imala naša zemlja. Pod pritiskom komunista, ruski vojnici, ali i pisci, slikari, arhitekte, lekari, naučnici, tražili su novi dom po čitavoj Evropi. Veliki broj njih je za svoju novu domovinu izabralo Srbiju, to jest tada Kraljevinu SHS.

To je trenutak u istoriji koji je konačno i za sva vremena produbio veze između Srba i Rusa.

Rusi u razorenu, izmučenu, posleratnu Srbiju, donose svež talas kulture, pozorišta, baleta,...

Dobro je znano da su Rusi radili mnogobrojne fasade, parkove, zgrade i da su oni zaslužni  za današnji izgled Beograda. Opšte je poznato da je čuveni Nikolaj Krasnov dizajnirao i uredio celokupan izgled Narodne skupštine u Beogradu. Ruske arhitekte su učestvovale u idejnim projektima uređenja Nemanjine ulice i ulice Kneza Miloša, palate patrijaršije SPC, Dvoru kralja Aleksandra na Dedinju,...

To su sve poznate stvari. Ono što je nepoznato široj javnosti, i što je donekle i dalo inspiraciju za pisanje teksta, jeste uticaj ruske emigracije na unutrašnjost naše zemlje, u ovom slučaju konkretno na Leskovac. Period između dva svetska rata u Leskovcu se naziva „zlatnim dobom“. U poslednje vreme se industrijskom i kulturnom napretku ovog grada posle Prvog svetskog rata, daje posebna pažnja. Snimljena je serije, organizovana su predavanja, pisane knjige.

Međutim, retko ko je u svom tom razvitku pomenuo uticaj Rusa u gradu na Veternici, a on je bio veoma zapažen i značajan. Za shvatanje delatnosti Rusa u Leskovcu izdvojićemo dva imena: Andrej Bicenko i Gligorij Semjonovič Gljebov.

Kada god dođete u Leskovac jedna od prvih destincaija gde će vas domaćin odvesti jeste dvorište dveju crkava u samom centru grada. Prva, popularna Odžaklija, izgrađena još za vreme Turaka. Druga, saborna, posvećena Svetoj Trojici, izgrađena je za vreme vladavine kralja Aleksandra Karađorđevića. Ključnu ulogu za izgradnju i uređenje velelepne saborne crkve, koja je rađena po uzoru na Gračanicu, imao je upravo Andrej Bicenko.

Krajem treće decenije dvadesetog veka odlučeno je da će se u Leskovcu graditi još jedna crkva. Lokaciju same građevine, ispred Ministarstva građevine, odredio je još jedan Rus – Vasilije Androsov. Androsov je još odredio lokacije i način izgradnje za dve seoske crkve: crkvu Svete Petke u Kumarevu i crkvu Svetih Apostola Petra i Pavla u Donjoj Lokošnici.

Najteži zadatak, a to je oslikavanje saborne crkve u Leskovcu, dat je iskusnom slikaru Andreju Bicenku iz Kurska, koji je slikarstvo studirao na Umetničkoj akademiji u Kijevu, kao i Carskoj akademiji u Petersburgu. Po završetku radova Bicenko je naslikao čak četrdeset i dve freske, a najveću umetničku vrednost ima šest kompozicija iz Hristovog života.

Na zapadnoj strani, desno od ulaza, naslikao je Lazarevo vaskrsenje; u luneti, iznad ulaza, Pokrov Bogorodice; na levoj strani – Hrista i Magdalenu; na severnoj strani hrama scenu Raspeća; u luneti predstavu Andreja Kritskog i Hrista kako vaskrsavaju Jairovu kćer; na južnom zidu je molitva Hristova na Maslinskoj gori i izdajstvo Judino; u kaloti kubeta predstavu Savota; u tamboru stojeće predstave apostola, a u pandantifimu jevanđelista.

Radom Andreja Bicenka dat je jedinstven, monumentalni izgled crkvi Svete Trojice.

Gligorij Semjonovič Gljebov bio je Srbin i Rus istovremeno. Takva odrednica nema veze sa genetikom. Otac mu je bio pukovnik, a majka plemkinja, oboje iz Rusije. Rođen je 1910. godine u Novočerkasku u Prvom donskom okrugu. Sa samo jedanaest godina dolazi u Leskovac i tu završava Gimnaziju. Leskovac je zbog svog lepog odrastanja smatrao drugim zavičajem. Takav podatak potkrepljuje i činjenica da je jednu godinu Gimnazije pohađao sa decom ruskih emigranata u Beogradu, ali se odmah vratio da školovanje završi sa svojim Srbima i Leskovčanima.

Po završetku Gimnazije, upisuje Filozofski fakultet u Beogradu i studira francusku, jugoslovensku i latinsku književnost i jezik. Život ga nije mazio. Često je upadao u dugove, otac mu je za vreme studiranja preminuo, a majka ostala bez posla. Sam Gljebov nije mogao da dobije državnu službu bez jugoslovenskog državljanstva. Državljanstvo Jugoslavije nije tražio, nadajući se povratku u Rusiju.

I pored toga Gljebov nam je ostavio značajna književna dela od kojih njegove ideje i stavove najbolje prikazuje zbirka „Pesme“, štampana 1928. godine. Iz zbirke se izdvajaju: „Izgnanik“, „Nostalgija“, „Neizvesnost“, „Iz dnevnika izbeglice“. Veoma bitan, pre svega istorijski dokument, jeste Gljebovljev „Dnevnik“, kojeg je uredno vodio od 1926. do 1940. godine. U njemu se mogu pronaći svedočanstva o tadašnjem Leskovcu, Beogradu, ali i o odnosu stanovništva prema ruskoj emigraciji.

Kao i svaka pesnička, plaha, ruska duša, oduzeo je sebi život trovanjem 1940. godine, sa samo trideset godina života.

Ova dva imena su izdvojena da prikažu uticaj Rusa na književnost, slikarstvo i arhitekturu jednog mesta van Beograda, a verujem da svaki grad u Srbiji ima na desetine ruskih imena koji su svoje delo neizbrisivo utkala u istoriju i kulturu naših gradova i naše zemlje.

RAĐANJE NOVE RUSIJE

Sećanje je podložno izmenama, mozak je podložan manipulacijama, mase brzo zaboravljaju, a ključ toga jeste sila. Do 1948. godine nije se dovodilo u pitanje bratstvo između dva naroda, srpskog i ruskog. U periodu od četiri godine, između 44. i 48. našla se još jedna vrsta zajedništva – istovetna ideologija. Rusi su slavljeni kao oslobodioci, i baš u ovo doba pre 80 godina ruske snage su oslobodile Beograd.

Onda se desilo Titovo istorijsko „Ne“ Staljinu. To se dugo godina smatralo za jedan bitan, hrabar potez, potez velikog državnika i patriote. Iz današnje perspektive jasno je da je „Ne“ zapravo jedan poptuno logičan potez agenta zapadnoevropskih službi, koji je Titu pomogao na tri načina.

Prvi, ekonomski – dobijanje kredita i pozajmica od strane SAD-a i UN-a.

Drugi, politički – opravdanje za kreiranje Golog otoka, sklanjanje i ubistva neistomišljenika koji su mogli da mu ugroze poziciju, te stvaranje „Sovjetske opasnosti“ u svesti naroda, što je dodatno opravdalo jačanje vojske.

Treći, istorijski – baš zbog tih kredita, razvoja, zbog jačanje vojske, pojedinci se i danas tog vremena sećaju sa setom, u potpunosti hendikepirani za eventualno sagledavanje šire slike. Ni sam Tito verovatno nije verovao da će ovaj benefit biti ovoliko dalekosežan i aktuelan čak 44 godine posle njegove smrti.

U toj sveopštoj rusofobiji, zaboravio se uticaj Rusa na naše društvo, a rusofobija je u „demokratskoj“, postpetooktobarskoj Srbiji prešla u nešto blaži, ali pokvareniji oblik cinizma i preispitivanja stvarnog bratstva Srbije i Rusije.

Bratstvo ne sme da bude preispitivano. Ono se do sada pokazalo kao ciklična pojava međusobnog stradanja i zaštite. U Prvom svetskom ratu Rusija je odlučila da strada zbog Srbije. Srbija se Rusima odužila prijemom emigracije.

Srbija je, s druge strane, stradala ne samo zbog Rusije, već kao primer čitavom svetu, kao mučenik koji je đavola (pod imenom milosrdnog anđela) prepoznao pre svih, ali mu se nije poklonio već mu se nasmejao u lice.

Sada Rusi nama duguju zaštitu. Čini se da je ruski politički i intelektualni vrh, oličen u predsedniku Putinu i Aleksandru Duginu, toga svestan. Svesni su sada Rusi, da se njihova nova država, nije rodila ni u Moskvi, ni u Petersburgu. Njihova nova svest rodila se na Kosovu i Metohiji, njihov patriotizam probudio se u Grdeličkoj klisuri. Podneli smo žrtvu kako bi se Rusija otreznila, kako bi svet video da sa Zapadnim hegemonom lepa reč ne pomaže i da se na silu samo silom može odgovoriti.

Genijalnost jednog pisca ogleda se u univerzalnosti i dalekosežnosti njegovih poruka. Miloš Crnjanski svakako spada u sam krem svetske književnosti, a njegov daleko najpoznatiji lik jeste Vuk Isaković. Poruke koje nam Crnjanski piše u dvadesetom veku, a prenosi Isaković iz osamnaestog, sada su aktuelnije nego ikada.

Kako protagonista Seoba posmatra Rusiju kao zvezdu u beskrajno plavom krugu, tako i svaki Srbin, ali i svaki antiglobalista, danas obuva Vukove cipele, sa samo jednom razlikom. Isaković je čeznuo da se dokopa Rusije, a mi se danas nadamo da će se Rusija dokopati nas.