Centralno geografsko mesto našeg projekta „Duhovni obruč iznad Leskovačke kotline“ je Babička gora, što ste iz prethodnih tekstova svakako shvatili. Na samoj gori nalaze se dve svetinje jednakog značaja, a koje zajedno stavljamo u termin Jašunjski manastiri, jer se oba nalaze u neposrednoj blizini leskovačkog sela Jašunja.
Jedan manastir je posvećen svetom Jovanu Preteči (o kome smo pisali u drugom tekstu ovog projekta), a drugi je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice o čijem ćete izgledu, značaju i lepoti čitati u redovima koji slede.
Manastir posvećen Vavedenju Bogorodice izgrađen je 1499. godnie. Dakle, 18 godina je stariji od svog prvog komšije. Natpis iznad ulaznih vrata nam ukazuje tačnu godinu izgradnje bogomolje: „Izvolenijem Oca i pospešenijem Sina i savršenijem sjatoga Duha, sazida ovaj sveti hram prečestnoje Vavedenje, trudom, potšanijem rabe Božije Ksenije s monahinjama: Teofanojiom, Martom Marijom, god. 7008 (ili 7050) od stv. Sveta, a 1500 (1542) od rođ. Hr. dana 11. Oktobra“.
Četiri žene, četiri pomenute monahinje su ktitori ovoga hrama. Osim ovog natpisa u samom hramu postoji freska na kojoj se nalaze Ksenija, Teofana, Marija i Marta, s tim da je Ksenija naslikana sa najvećim dimenzijama. Natpis i freska jedini su istorijski izvori o nastanku manastira, a pretpostavlja se da ktitorke dolaze iz porodice Kantakuzin.
Mnogi srpski i srpsko-dubrovački istorijski izvori često pominju Jovana-Janju Kantakuzina, čiju je mnogobrojnu porodicu pobio Mehmed II 1477. godine. Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi, mnogi istoričari smatraju da je Ksenija supruga Jovana-Janje, a da su ostale tri monahinje supruge ubijenih Janjinih sinova.
Što se tiče spoljašnjeg izgleda i arhitekture manastira, on predstavlja tipičan primer male „vlastelinske pridvorne crkve“. Tokom obnove 1868. godine proširena je sa južne i zapadne strane eksonarteksom i kapelom. Nažalost, originalne freske iz petnaestog veka očuvane su samo na istočnom zidu i svedene su na scenu Vavedenja. Od prvobitnog ikonostasa očuvana je ikona Bogorodice Odigitrije i upravo ona po oceni dr Mirjane Ćorović-Ljubinković predstavlja „jedan od retko lepih primera našeg ikonopisa s kraja 15. veka“.
Ostatak ikonostasa je iz prve polovine 19. veka, dok je na osnovu natpisa iznad zapadnih vrata crkve, noviji živopis oslikan 1868. godine i delo je Jovana Ilijevića Debralije iz Galičnika.
U porti manastira se nalaze još i dva velika konaka, od kojih je stariji u potpunosti naktriven. Tu je i jedna manja prostorija koja služi za prijem i prenoćište gostiju i putnika.
Oko ovog manastira postoji jedan zanimljiv „spor” u vidu rivaliteta susednih sela na Babičkoj gori. Naime, meštani Goleme Njive smatraju da manastir Vavedenja nikako ne treba zvati „Jašunjskim” jer se nalazi na teritoriji njihovog sela. Ostala su svedočenja stanovnika Goleme Njive o vremenu posle Oktobarske revolucije kada su ovde utočište pronašle ruske monahinje. Vladimir Milenković je u to vreme bio dete, sećao se sa setom, pričaju njegovi potomci, kako su ih ljubavlju i blagošću okupljale pod svoje okrilje. Do poslednjeg daha se borio da za ovaj manastir zaživi naziv Golemonjivski.
Iako sa istim prirodnim lepotama, stariji, a mnogi će reći i sa zanimljivijom istorijskom pričom ili mitom, manastir Vavedenja je manje „popularan“ od svog „blizanca“. Ovim tekstom želeli smo da vam skrenemo pažnju da u vašoj sledećoj poseti Babičkoj gori ne obiđete samo manastir Jovana Preteče, već da put produžite još par minuta i uživate u lepotama, miru i blagostanju koje pruža drugi Jašunjski manastir.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Duhovni obruč iznad Leskovačke kotline”, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje Ministarstva informisanja i telekomunikacija.
