Prošlog petka, tačnije 13. februara, u Leskovačkom kulturnom centru je održana promocija romana „Tata kaže gambit“ Stefana Tićmija. Na poziv samog autora, naša redakcija je prisustvovala tom kulturnom događaju.
Autor je u prezentovanju svog rada plenio, kao i obično, duhovitošću, ali i dubinom, i ostavio je snažan utisak na sve prisutne. Ipak, ovom prilikom se nećemo baviti analizom dela Stefana Tićmija, već ćemo pokušati da razvijemo ideju koju smo dobili na samoj promociji – potreba mladih za kulturnim događajima.
Leskovac je ove godine proglašen za Prestonicu kulture, a šta zaista ovaj epitet dugoročno može da nam donese, jeste osnovno pitanje koje smo postavili ove „Leskovačke subote“.
Naš grad je decenijama u široj javnosti najčešće bio vezivan za roštilj, tekstilnu tradiciju i industrijsku nostalgiju. Ali, ispod te prepoznatljive površine, postoji sloj koji je često ostajao u senci – kultura. Grad ima svoju bogatu istoriju, umetnike, pisce, glumce, entuzijaste i institucije koje su, uprkos skromnim uslovima i čestim centralističkim, prestoničkim sabotažama, održavale kontinuitet kulturnog života.
Tokom 2026. planirane je stotine programa – od pozorišnih predstava i koncerata, do izložbi i književnih večeri. Ideja nije samo u broju događaja, već u tome da kultura izađe iz zatvorenih sala i postane deo svakodnevice. U planu su i infrastrukturna ulaganja, uključujući unapređenje kapaciteta ustanova poput Narodnog muzeja Leskovac, što znači da bi ova titula trebalo da ostavi trajniji trag.
Najveća vrednost cele priče, međutim, nije u budžetima ni u brojkama. Ona je u simbolici. U poruci da Leskovac nije samo grad prošle industrijske slave, već i prostor savremenog stvaralaštva. Da ima ljude koji imaju šta da kažu i da oni zaslužuju publiku.
Hoće li 2026. biti samo svečana godina ili istinski zaokret, zavisiće od toga koliko će kultura biti otvorena, dostupna i uključiva. Ako uspe da spoji centar i periferiju, tradiciju i savremenost, institucije i nezavisnu scenu – Leskovac neće biti prestonica kulture samo po odluci komisije, već po stvarnom životu grada.
A to je titula koja traje duže od jedne godine.
