Kada biolozi i ljudi bliski prirodnim naukama pokušavaju da definišu čoveka, nabrojaće određene fiziološke potrebe nužne za čovekov opstanak na ovoj planeti. Zaista, čoveku je život nemoguć bez vode, hrane, sna,… Ipak, kao dokaz da se mi kao pojedinci ne sastojimo isključivo od krvi i mesa, već da je naše biće u najmanju ruku dualno, kao jasna potvrda čovekove duše, postoji nasušna potreba za nekim apstraktnim stvarima bez kojih nam nema života isto koliko i bez voda. Među tim neophodnim apstrakcijama izdvaja se smeh.
Od pamtiveka, od antičkih vremena, narod je imao potrebu za komedijom, za kritikom koja bi mu kroz šaljiv ton najozbiljniju i najtežu situaciju učinila podnošljivom. Zbog toga su ljudi koji umeju da napišu satiru, da istovremeno iskritikuju društvo i nasmeju narod, nacionalno blago. Srbija je imala sreću da poseduje takvo blago u vidu Branislava Nušića, čiju 162. godišnjicu rođenja obeležavamo danas.
Branislav Nušić bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika, komediografa i satiričara, čija su dela obeležila istoriju srpske književnosti i pozorišta. Rođen je u Beogradu, u cincarskoj porodici, kao Alkibijad Nuša. Detinjstvo je proveo u Smederevu, a školovao se u Beogradu, gde je završio gimnaziju i studije prava. Pored književnosti, bavio se novinarstvom, diplomatijom i pozorišnim radom.
Njegov život nije prošao bez sukoba sa vlašću. Zbog satirične pesme „Dva raba“, u kojoj je kritikovao tadašnje društvene i političke prilike, 1887. godine osuđen je na dve godine zatvora, ali je nakon godinu dana pomilovan. Posle toga radio je u državnoj službi, između ostalog i u srpskim konzulatima na području današnje Severne Makedonije i Kosova i Metohije. Značajan deo života posvetio je pozorištu, radeći kao dramaturg i upravnik više pozorišnih ustanova. Godine 1913. osnovao je pozorište u Skoplju. Tokom Prvog svetskog rata povlačio se sa srpskom vojskom, a ratne godine delom je proveo u inostranstvu.
Najveću slavu stekao je komedijama u kojima je, uz mnogo duha i humora, prikazivao ljudske mane i slabosti društva. Ismevao je pohlepu, licemerje, korupciju, želju za vlašću i potrebu pojedinaca da po svaku cenu steknu ugled i položaj. Njegovi likovi često su prepoznatljivi i danas, jer se iza njihovih smešnih postupaka kriju ozbiljne ljudske slabosti. Među njegovim najpoznatijim delima su „Gospođa ministarka“, „Sumnjivo lice“, „Narodni poslanik“, „Ožalošćena porodica“, „Pokojnik“ i „Dr“. Pisao je i romane, pripovetke, putopise i autobiografske zapise, a posebno mesto među njegovim delima zauzima roman za mlade „Hajduci“.
Godine 1933. izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Preminuo je u Beogradu 19. januara 1938. godine. Iza sebe je ostavio dela koja su postala neizostavan deo srpske književnosti i pozorišta.
Nušić je umeo da nasmeje čitaoce i gledaoce, ali i da ih navede da prepoznaju mane sopstvenog društva. Upravo zbog toga njegove komedije ne gube na značaju, a njihovi likovi i situacije ostaju bliski i razumljivi novim generacijama.
Naslovna fotografija peuzeta sa Vikipedije/Autor fotografije je Nušićev kum, fotograf Milan Jovanovič.
