Na samoj ivici grada, na putu prema Vučju, sa desne strane izdiže se najveći sportski kompleks u gradu. Čovek koji je tuda prolazio vikendom naveče, s kraja devedesetih i početkom dvehiljaditih godina mogao je da čuje zaglušujuću buku-buku kakvu prave ljudi samo na masovnim demonstracijama ili mitinzima.

Iz velike hale SRC „Dubočica“ dopirali su ti glasovi i taj huk sa tribina. Tribina takvih, da su protivnički igrači uvek imali osećaj da im nekoliko hiljada Leskovčana stoji direktno iznad glave.

Atmosfera je bila gotovo ista kao na popularnoj „Bombonjeri“, simbolu Boke Juniors i glavnog grada Argentine.

Leskovčani su tih godina iz petnih žila, do srži bodrili legendarne „farmaceute“.

Prvi muški košarkaški klub u Leskovcu osniva se 1964. godine pod imenom KK Srednjoškolac. Šest godina i još dva imena (Omladinac, Dubočica) će proći do naziva koji sada nosi ovaj epski klub.

Leskovac je nešto posle osnivanja ovog košarkaškog kluba bio prvenstveno rukometna sredina. RK Dubočica bila je standardni član najelitnijeg takmičenja Jugoslavije i bacala je u senku ostale sportove. Košarka nije bila čak ni na drugom mestu. Fudbalski klub kao dobar drugoligaš odvlačio je simpatije polovine Leskovčana koji nisu tako strasno pratili rukomet.

Sve se promenilo 1998. godine. KK Zdravlje Leskovac ulazi u elitu. Na žalost tamo se zadržava samo jednu sezonu zauzimajući pretposlednje mesto.

Ta jedna sezona ipak je bila presudna da ceo grad oseti puls, momenat, trud košarkaša. Na krilima navijača Zdravlje se u Prvu ligu vraća u sezoni 2001./02. i tu ostaju punih osam sezona. Snagu Leskovačke publike osetili su mnogi timovi i igrači i Leskovac je postao najteže mesto za gostovanje bilo koje ekipe.

Najveće čudo ipak se dogodilo sezonu pre povratka Zdravlja u najviši rang. Naime leskovačka ekipa plasirala se na četvrtfinalni turnir Kupa koji se održavao u Čačku. To jeste bio već sam po sebi veliki uspeh, ali svi su otpisali našu ekipu već u četvrtfinalu. Razlog je bio opravdan. Rival u doigravanju najboljih osam bila je podgorička Budućnost. Predvođena sjajnim Miroslavom Nikolićem sa klupe Budućnost je bila aktuelni šampion države, kao i učesnik Evrolige. U Čačku se ipak desilo pravo košarkaško čudo. Trojkom Cvetkovića 2 sekunde pre isteka vremena pri rezultatu 85:86, Zdravlje dobija Budućnost i odlazi na završni turnir koji se odigravao baš u Leskovcu. Čuvena anegdota koja je kružila tih dana ulicama „prestonice roštilja“, bila je ta da je jedan od igrača Zdravlja otišao u svlačionicu Budućnosti. Na pitanje saigrača šta je tražio u protivničkoj svlačionici odgovorio je: „Pita Podgoričani treba li im sendviči što su nama spakovali za put“. Ta rečenica ušla je u legendu.

U polufinalnoj utakmici momke iz Leskovca čekala je neugodna ekipa Radničkog iz Beograd. Utakmica je bila sjajna, tvrda i neizvesna. Završila se pobedom „naših“, rezultatom 87:84. Najveći doprinos dao je Nišavić koga je sve htelo te večeri, te je dvoboj završio sa 35 postignutih poena.

Osvanuo je 2. april 2000. Vazduh u Leskovcu trepereo je od uzbuđenja. Na noge u finalu dolazila je ekipa koja jedina bila prvak Evrope iz Srbije-ekipa Partizana. Tražila se karta više. Više od 5 hiljada ljudi napunilo je dvoranu u kojoj nije moglo da se diše od gužve. Sve je bilo spremno za spektakl. Vođeni neverovatnom podrškom publike domaći košarkaši sjajno su se držali, igrali žestoko i borbeno, ipak beogradski velikan podigao je još jedan trofej u nizu pred Leskovčanima. Partizan je pobedio rezultatom 79:66.

Pored sjajnih rezultata Zdravlje je imalo i odlične košarkaše. Vredno je pomenuti: Miljana Pavkovića, Miroslava Markovića, Vukašina Aleksića, Dragana Dojčina, Zorana Nišavića, Slađana Stojkovića,...

U novijim generacijama istakao se Stefan Jović koji je postao standardni reprezentativac, kao i plejmejker evroligaških klubova.

Leskovčanima su svakako najdraži Slobodan Mitić-Žuća i nedavno preminuli Ivan Mitić-Bizon. Ta dva čoveka simbol su ne samo leskovačkog parketa, već i leskovačke kaldrme.

      Prošla je više od decenija kako se najvoljeniji klub u Leskovcu nije takmičio sa najboljima iz Srbije. Tu deceniju prožmali su finansijski problemi, niže lige, nedostatak igrača.

Baš ove godine neki novi košarkaši, neke nove generacije uspele su da vrate Zdravlje tamo gde mu je i mesto-u najviši rang, sa najboljima.

Igrači su uradili što je do njih, čekamo samo da se publika vrati na tribine i uz svoju prepoznatljivu energiju, huk i urlik, učini Leskovac ponovo neosvojivom tvrđavom.