Vreme u kome živimo obiluje izazovima, a čini se da je proteklih par godina najturbulentnije vreme u ovom dvadeset i prvom veku.
U takvim vremenima velikih geopolitičkih pomeranja i promena, politikolozi moraju da imaju značajnu ulogu u jednom zdravom društvu. Njih nikako ne smemo da percipiramo kao proroke, ali njihovo mišljenje moramo posebno da uvažavamo jer to su idnividue najpozvanije da govore o temama rata i mira, uzroka i posledica nekog događaja.
O svim aktuelnim društveno-političkim događanjima, imali smo čast da razgovaramo sa dr Stevanom Gajićem, politikologom i naučnim saradnikom Instituta za evropske studije.
Nešto što je trenutno najaktuelnije i od čega će zavisiti geopolitički tokovi u narednim godinama, svakako jesu izbori za predsednika SAD-a. Kako komentarišete trenutno stanje u „trci“ i celokupnu atmosferu koja se stvorila u američkom društvu, posebno posle ulaska Kamale Haris u borbu za najvišu funkciju?
Američko društvo nalazi se u stanju psihoze, u mentalnom stanju građanskog rata od 2016. godine, od kada je Donald Tramp praktično uništio staru republikasnku partiju i od kada je zapravo razbio monopol na određenu paradigmu mišljenja koja je postojala u obe partije.
Naravno, Donald Tramp je u svom prvom mandatu daleko podbacio u odnosu na obećanja i očekivanja koja je dao građanima. Pokazalo se da je ono što je on nazivao „močvara“, daleko dublje i čvršće, a pokazalo se da je i on u dobroj meri deo te iste močvare, s obzirom da su ljudi u njegovom najbližem okruženju upravo nosioci neokonovske politike, protiv koje se on i u ovoj kampanji, barem na rečima, bori.
Zanimljjivo je da su se promešale karte. Praktično u Americi imamo situaciju da je demokratska stranka od radničke stranke postala stranka bogataša, a da su republikanci postali partija sa kojom se identifikuju radnici, sa kojom se identifikuje većinska Amerika. Ukoliko pobedi Kamala Haris, mislim da ćemo samo prisustvovati još grčevitijem pokušaju SAD-a da zadrži hegemoniju koju je izgubila, Amerika će iznutra nastaviti da truli što se tiče epidemije fentenila, beskućništva, opadanja prosečnog životnog veka građana,… Spolja, to će biti politika Hilari Klinton na „steroidima“.
Ukoliko pobedi Tramp, očekujem probleme na evro-atlantskoj liniji komunikacije, kao što je bio slučaj i u prošlom mandatu. Dakle, negodovanje elita iz Evropske komisije, iz Brisela, NATO pakta, i s druge strane očekujem da će demokratska stranka mobilisati još više unutrašnjih snaga za konstantne nerede. Amerika će biti zabavljena svojim jadom, ali opet to ne znači da će spoljna politika značajno biti promenjena. Ne možemo se kladiti na to. Ipak, ovo su projekcije koje vidim u jednom, odnosno drugom scenariju. Tramp je u prvom mandatu pokazao da nije ispunio svoja obećanja, videćemo da li će sa dodatnom snagom koju mu daje Kenedi, on moći da pobedi neokonove i da li to uopšte želi.
S druge strane, vidimo da je najveći živi ratni zločinac, Dik Čejni, perjanica i potpredsednik, te kreator bliskoistočne politike u vreme Bušovog mandata, podržao Kamalu Haris. To vam dosta govori o stanju stvari u SAD-u.
Nadovezaću se na prvo pitanje. Da li je atentat na bivšeg predsednika, a sada kandidata republikanaca, Donalda Trampa, jedan od onih istorijskih trenutaka koji će označavati jednu epohu?
Atentat, odnosno za sada dva pokušaja atentata na Donalda Trampa su svakako vrlo indikativni. Treba razmišljati i u pravcu atentata na Kenedija, jer je sam Tramp Kenediju Mlađem, obećao, ukoliko postane ponovo predsednik, otvaranje dokumenata vezanih za ubistvo njegovog strica i njegovog oca, Bobija i Džona Kenedija.
Na eksplicitan zahtev Pompea to nije učinjeno u prvom mandatu. Međutim, kao što kažem to je jedno od neostvarenih očekivanja iz njegovog prvog mandata. Videćemo ukoliko dobije poverenje, odnosno ukoliko uspe da odbrani pobedu, jer je očigledna pouka iz izbora 2020. da je važnije brojanje od glasanja, ja očekujem da će ovog puta dokumenta otvoriti CIA vezana za pomenuta ubistva (ukoliko Tramp preživi, naravno).
U tom slučaju imaćemo zaista jednu epohalnu promenu, jer će se razotkriti ono što je već Džefri Saks nazvao pučem CIA-e, i koji je značio trenutak od koga SAD prestaju da budu republika. „Res publica“ (za građane), a od tog trenutka SAD postaju država koja je talac oligarhije.
Znamo da imate blisku saradnju sa ruskim medijima i zvaničnicima. Prema Vašim izvorima, kakvo je trenutno stanje u Kurskoj oblasti i da li se nazire kraj SVO koju je Rusija pokrenula 2022. godine?
Sa medijima svakako blisko sarađujem, zvaničnike poznajem, ali mislim da je saradnja prejaka reč. Što se rata tiče na teritoriji Istočne Evrope, Rusija jasno pobeđuje. Sada govorimo o nečemu što je mnogo ozbiljnije, a to je opasnost od eskalacije ovog rata ka nuklearnom sukobu.
Kurska oblast je bila jedna suluda avantura ukrajinske vojske, u kojoj je ona potrošila svoje rezerve i najbolje snage, te ogromnu količinu oružja i tehnike. To je ubrzalo slom koji im se dešava širom Donbaskog fronta. Pao je Ugljedar, pašće uskoro i Časov Jar, kao i još nekoliko tih „tvrđava“ koje drže Donbaski front. Ipak, mislim da su ulozi daleko veći od samih borbi koje vidimo na istoku Evrope.
Da li mislite da je u pitanju sukob civilizacija trenutno u Ukrajini, jer je jasno da se ne ratuje samo protiv Ukrajine, već i protiv plaćenika i oružja NATO pakta?
Ovo svakako preti da preraste u najveći sukob koji je planeta ikada videla do sada. Ovo svakako jeste egzistencionalni sukob. Zapad to vidi kao egzistencionalni sukob za svoju dominaciju, za „kraj istorije“, koji se očigledno nije dogodilo.
Ta jeftina Fukujamina krađa, odnosno pojednostavljivanje Hegelove teorije o kraju istorije se vrlo tragično sada raspliće i završava.
Ostatak čovečanstva se zato bori za pravo da ne živi pod Zapadnom hegemonijom.
Sada ćemo preći na lokalne teme. Kako komentarišete stanje Srba na KiM i šta bi iz nekog političkog, diplomatskog aspekta država Srbija morala da uradi po tom pitanju?
Nažalost, država Srbija iz statusa vazalne zemlje pod vlašću projekta po imenu „Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka“, prešla je u status kolonije Zapada. To vidimo prvo na simboličkom nivou. Za vreme inauguracije Tomislava Nikolića, sada već daleke 2012. godine prvi govornik je bio Štefan File, tadašnji komesar za proširenje EU. Tada se i prvi put pored zastava Republike Srbije (narodne i predsedničke) pojavila i zastava Evropske unije.
Od tog trenutka Srbija ubrzano procesom pregovora u Briselu, kriminalizacijom i otuđenjem imovine postaje kolonija NATO-a. Sada nam preti status rudne kolonije.
Srpski vojno-industrijski kompleks služi potrebama NATO pakta, a režim je pribegao i plaćanju direktnog reketa, koji je očigledno posledica ozbiljnih ucena. To se ogleda u kupovini beskorisnih i preskupih „rafala“ koji ko zna kad će i da li će doći, te slanja oružja i pomoći za ratne napore NATO-a na Istočnom frontu, to jest na teritoriji bivše SR Ukrajine.
Dakle, Srbija nije samostalna zemlja. Briselski pregovori nisu bili pregovori jer smo imali samo jednu stranu, a to je strana NATO pakta. Praktično smo imali samo pozorišnu predstavu u kojoj su postojali Beograd, Priština i nekakav Brisel. Da li to bio Robert Kuper, Ketrin Ešton, Federika Mogerini ili Miroslav Lajčak, sve vreme imamo ta tri glumca, a zapravo je tu predstavu sve vreme režirao NATO.
Ona služi da se ispred očiju anesteziranog srpskog naroda praktično odvija likvidacija države Srbije, kroz likvidaciju srpskog suvereniteta na Kosovu i Metohiji.
Još jedno pitanje koje će odlučivati sudbinu naše zemlje u narednim decenijama, jeste iskopavanje litijuma. U najkraćem, kakav je Vaš stav povodom celog ovog projekta Rio Tinta?
Rio Tinto je projekat Rotšildovih, Blek roka,… Naša vlast koja je u potpunosti u njihovim šakama izvršava naređenja. Ona se nalazi između čekića NATO-a i nakovnja obespravljenog srpskog naroda. Čak i pre Rio Tinta mi svedočimo jednom prestruktuiriranju, to jest preraspodeli bogatstva koji latinoamerikanizuje srpsko društvo.
Srpsko društvo, ono koje su napravili Karađorđe i Miloš, bilo je društvo slobodnih naoružanih seljaka, koji su imali svoju zemlju. Sada to više nije egalitarno društvo. Mi smo imali egalitarizam daleko pre bilo koje ideologije. Zajedno sa Francuskom revolucijom dešavala se i Srpska revolucija, koja je možda i značajnija po svojim posledicama. Svestan sam težine ovih reči, ali ih zato birano i koristim.
Ovim projekti, i vladavina SNS-a pokušavaju da ponište tekovine Srpske revolucije (1804-1815) i da se praktično napravi jedan mali sloj, to jest klasa bogatih ljudi i klasa obespravljenih ljudi. To je nešto što možemo videti u Latinskoj Americi gde se favele sa neslućenim siromaštvom graniče sa prebogatim vilama.
Simbol dehristijanizacije Srbije, simbol tog programa, rekao bih čak i satanističkog programa, bilo je otvaranje vile Željka Mitrovića, svojevrsnog anti-hrama, koji se poklapa sa promocijom njegove satanističke predstave „Lucifer“.
Ono što simboliše Željko Mitrović i „Pink“, jeste zapravo politika vlasti Vučića i SNS-a, a to je poništavanje Srpske revolucije, poništavanje našeg identiteta, a pre svega poništavanje srpskog, svetosavskog, pravoslavnog identiteta. Postoje različite manifestacije toga. Jedna je okultistička, a druga je preraspodela bogatstva koja je na delu. To je trenutno stanje u kome se naše društvo nalazi
Ako ne zamerate, otkriću jedan detalj iz Vašeg privatnog života, a to je da ste nedavno bili u ruskoj oblasti Altaj. Kako Vam se sviđa ta drugačija, divlja, prirodnija Rusija i da li se kultura jedne zemlje najbolje izučava „bežanjem“ od njene prestonice?
Sama činjenica da se do te oblasti iz Moskve leti pet ili šest sati, i kada dođete na jug Sibira tek se nalazite na pola geografske mape Rusije, govori sama za sebe. U tom trenutku vam pada na pamet pomisao koliko je suludo da neka Letonija ili Pariz i Berlin misle da mogu da pobede takvu zemlju.
Ovo mi nije prvi put da idem u dubinu Rusije. Ono što vas odmah zaprepasti jeste ogromno bogatstvo te zemlje. Vodno bogatstvo, bogatstvo u šumama, mineralima, čistoj prirodi, ljudskom potencijalu. U oblasti Altaj možete u punom smislu videti rađanje Evroazije. Taj kraj, za koji je kod nas retko ko i čuo, a prapostojbina je svih turanskih naroda, sada se nalazi u epicentru Evroazijskog razvoja, s obzirom da se on graniči i sa Kinom, Mongolijom i Kazakhstanom. To je raskrsnica puteva. Mogao sam da vidim na stotine novih kineskih kamiona, kako špartaju novim putevima Altaja i kako učestvuju u mnoštvu graditeljskih poduhvata.
Kada bi nekakav vanzemaljac došao u ovom trenutku u Rusiji, i da ne zna o kontekstu rata, verovatno bi mislio da je ovo vreme najvećeg prosperiteta, s obzirom da je toliko očigledna ubrzana ekonomska aktivnost. Jasno je da nastaje novi svet.
Kineski brendovi, kao i ruska obnovljena auto industrija nam prosto govore o rađanju jednog novog Nezapadnog sveta. To je možda najveći utisak koji nosim sa Altaja. Jedna nepatvorena nova snaga Evroazije koja se sada rađa i kao politička zajednica.
Stalni ste gost „PopKasta“ Novog standarda koji vodi i uređuje g Vujović. Kako se došlo na ideju jedne takve forme gde svakodnevne političke i društvene teme prezentujete na jedan novi, drugačiji način?
Ideja za PopStandard nije bila moja, već Vujovićeva i on mi je predložio da budem deo jednog takvog projekta. Primetio je da znam da se poslužim metaforama koje dolaze iz popularne kulture kada govorim o društveno-političkim temama.
Dakle, pitao me je da li sam zainteresovan da učestvujem u emisiji koja se bavi fenomenima pop kulture, ali s obzirom da je sve politika, iz jednog političkog ili čak političko-filozofskog ugla. Pristao sam, i za sad mi zaista prija razgovor na ozbiljne teme koji se vodi u jednoj neformalnijoj atmosferi, gde možemo našu realtnost da posmatramo iz ugla filma, teatra, knjiga i umetnosti uopšte.
I za kraj… Često sami ne prepoznajemo značaj i lepotu svoga grada. Mi smo Vas ugostili aprila ove godine u našem gradu, i kao neko ko nije sa ovog područja, kako Vam se svideo Leskovac u celosti i da li bi opet bili naš gost?
Moram da kažem da sam prvi put bio u Leskovcu kao vaš gost, a povodom promocije zbornika o istoriji muzičke grupe Južni vetar, pod naslovom „Pristajem na sve“, zajedno sa dr Mišom Đurkovićem i Ognjenom Lopušinom.
Prvi utisak mi je da taj jedan izlet svakako nije bio dovoljan. Impresioniran sam obnovljenim leskovačkim muzejem, posebno kada sam otkrio da je u tome učestvova i moj prijatelj Marko Aleksić, inače jedan vrlo skroman čovek, ali čovek koji ostavlja veliki trag. Ja sam prepoznao njegov potpis kada sam video oklop Nikole Skobaljića u muzeju i srpski mač „skevone“, o kome je Marko napisao i knjigu.
Bio sam impresioniran i istorijom Leskovca koja nije dovoljno promovisana, kao što bih rekao da generalno nije dovoljno promiovisana istorija i značaj tog dela Srbije. Naravno, prva asocijacija na ime Leskovac jeste hrana, ali mislim da ona tek dolazi kao trešnja na vrhu torte, s obzirom da Leskovac ima mnogo toga da ponudi. Ima mnogo veći potencijal.
Ono što je mene najviše oduševilo i dalo nadu, jeste što sam video da je grad živ, da ima puno mladih ljudi. Priča koja nam se servira i stvarnost, te taj duh koji Srbi sa sobom nose, posebno van presrtonice, jesu dve različite stvari.
Ta životnos Leskovca, odnosno duh, te otpor ovom stanju kroz koje prolazi naša zemlja i čovečanstvo jesu najjači utisak. Zaista me to raduje.
Kroz gradove kao što je Leskovac, može da se vidi pravi srpski duh. To je grad koji je prošao neslućeno stradanje u Drugom svetskom ratu, stradanje koje je skriveno od naše javnosti, stradanje od kojeg kao da se stidimo.
A, opet vidimo da je to grad koji se ponovo rodio, te dan danas svojim postojanjem i duhom svojih građana, pruža otpor kako zlu koje nas okružuje spolja, tako i onome koje nam se nameće iznutra.
