Kroz istoriju svog postojanja čovek se menjao, napredovao, nazadovao, otkrivao, stvarao i uništavao. Prilagođavao se sušama, poplavama, tropskim vrućinama i hladnim zimama. Moglo bi se reći da se naš život u potpunosti izmenio u protekle dve decenije, a kamoli u protekla dva veka.

U tome, naravno, ima istine. Ipak, moramo se zapitati da li se obrazac našeg funkcionisanja pomakao uopšte? Ostali smo u sociološkom i psihološkom smislu isti. Suštinski, čovek je biće nadmetanja u svojoj individualnosti. U svojoj sociološkoj svesti, on zauvek ostaje biće pripadnosti.

Kada spojimo te dve sfere, dobijamo neprestanu čovekovu želju da ne bude samo on, kao pojedinac, bolji i uspešniji od drugih, već i da njegova porodica, njegovo pleme pa na kraju (a možda i najvažnije), njegov narod bude najbolji u svakom segmetnu.

Načina za to ima beskonačko, od kulinarstva, do otvorenog vojnog sukoba. Međutim, napretkom tehnologije i tehnike, napretkom naoružanja, iskristalisale su se sile koje je praktično nemoguće pobediti ni na jednom polju. Baš tada, baš uporedo sa velikim naučnim i tehnološkim „bumom“, jednog kišovitog londonskg oktobra 1863. godine, stvara se igra koja će promeniti planetu i jedina igra u kojoj neće biti „malih“ i „velikih“ – fudbal.

Više od veka i po kasnije fudbal je postao mnogo više od igre. Postao je novac, propaganda, marketing, politika. Sve se to ispoljilo u ovih desetak dana igre na Starom kontinentu.

I pored toga, nama, običnim smrtnicima, data je nada da je to i dalje čista, detinjasta igra u kojoj četrdeset i četiri nogu trče za jednom loptom, sve u želji da je stave u protivničku mrežu.

MI I KOMŠIJE

Posle utakmice koju smo odigrali na otvaranju sa Englezima, smatrao sam da je nepodeljen stav čitavog naroda, da je igra bila dobra, uz jedan solidan rezultat uprkos porazu. Ni u jednom trenutku neposredno posle meča nije bilo potrebe zapitati se da li je bilo razloga za zadovoljstvo – naravno da jeste. Ili, ipak ne?

Administrator, sada već čuvene stranice „Mentalni higijeničar“, pomogao je autoru ovog teksta da razmišlja o fudbalu na jedan poptpuno drugi način. 16. juna, negde oko 23 časa, počeo je Higijeničar svoju kratku opservaciju rečenicom: „Bila jedna zemlja u kojoj je poraz prestao da postoji najpre kao reč, a zatim i kao koncept“.

U momentima euforije zbog početka kontinentalnog šampionata, nisam uspeo najtrezvenije da obradim ovu rečenicu. Prvobitno mi se činilo da se iskazanom mišlju ulazi u jednu zamku, već viđenu, a to je prepoznavanje Srba kao naroda koji slavi svoje poraze. Suludo ili ne, porazi u sportu danas se mogu uporediti sa istorijskim bitkama i figurama, pa tako slavimo Kosovski boj, Stevana Sinđelića, majora Gavrilovića, majora Tepića...  i za mnoge je to jedno umobolno stanje našeg naroda.

Tu dolazi do razlika u viđenju smisla između nas i drugih. Mi ne slavimo poraze, već slavimo borbu, slavimo časnost i nesavijanje glave pred jačim. Poginućemo, ali nećemo biti vaši.

Iz tog ugla gledano, smatrao sam da autor misli koju obrađujemo, nema prava na kritiku „proslave“ poraza. Međutim, ako se još jednom vratimo na ključne reči, on ni u jednom trenutku ne pominje slavlje, već pominje prestanak postojanja poraza. Dakle, zabranu poraza kao pojma. Svaka zabrana bitnog apstraktnog pojma, a naročito negativnog, može značajno osakatiti sve buduće generacije. Kako doći do pobede ikada, ako ne naučimo iz poraza? Kako naučiti iz poraza kada je poraz nepostojeća kategorija? Tako ulazimo u začarani krug iz kog nema izlaska.

Slika prikrivanja poraza, odnosno predstavljanja poraza kao pobede, može se pretočiti na mnoge pore našeg društva (dovoljno pomenuti spoljnu politiku), ali to bi iziskivalo mnogo opširniju priču, a možda i mnogo britkiji um.

Elem, vratićemo se odmah na fudbal.

U sistemu jedne reprezentacije može se videti sistem jedne države. U govoru tela jednog fudbalera, može se videti govor tela čitave nacije. Šta smo mi videli?

Videli smo, pogotovo protiv Slovenije, da sistema nema, da se u našoj državi živi stihijski, a da nam je govor tela letargičan i da nas suštinski sve mnogo i ne interesuje naša Srbija. Narod traži od svojih fudbalera da ginu za sveti dres i grb, a da li to sami radimo? Dadosmo li nešto draga braćo ovoj napaćenoj zemlji ili za sve okrivismo nekog drugog? Naši fudblaeri, selektor, naš savez, slika su nas samih. To smo mi iznutra.

Kada zaista počnemo da poštujemo sami sebe, kada zavolimo ko smo, moći ćemo da očekujemo da se naša ljubav prema najlepšoj igri na svetu vrati stostruko.

Ono što jeste pozitivno kod nas kao nacije, jeste manjak kompleksa. U dubini naših srca svesni smo i ubeđeni da smo jedina sila u ovom delu Evrope. Svi koji nas okružuju i koji su nam blizu, imaju ozbiljne komplekse od Srba. Baš zbog tih kompleksa, zbog tog suštinskoh osećaja slabosti i niže vrednosti, Slovenija jednom ispušta 0:3, a drugi put prima gol u 96. minutu protiv naše reprezentacije.

Baš zato se skupilo društvo „sa koca i konopca“ obojeni u crno-crveno i presvučeni u šahovnice, jednoglasno kličući: „Ubij Srbina!“. Sve te pseudo narode krasi i hrani samo i jedino mržnja prema Srbima, a iz mržnje se ne može ništa postići.

FUDBALERI KAO GLOBALNE IKONE

Najzanimljivija stvar desila se van travnate površine. Verovatno trenutno najbolji igrač sveta Kilijan Mbape, 17. juna, uoči meča sa Austrijom izjavio je sledeće: „Želim da i dalje budem ponosan što nosim ovaj dres 7. jula (tada se održavaju izbori u Francuskoj). Ne želim da predstavljam zemlju koja ne reflektuje moje vrednosti, koja ne reflektuje naše vrednosti – verujem i nadam se da smo svi na istoj strani. Zato ne možemo da se krijemo“.

Za nešto manje informisane, početkom ovog meseca održani su izbori za Evropski parlament. Na tim izborima najviše glasova, više od trideset posto, u zemlji šampanjca osvojila je stranka Nacionalno okupljanje koju predvodi Marin Le Pen. Le Pen je poznata po svojim tradicionalnim stavovima koji se zalažu za suverenu, degolovsku Francusku.

Makronova stranka je s druge strane, osvojila svega petanest posto glasova. Kao odogovor na to, aktuelni predsednik Francuske raspustio je parlament i raspisao je izbore za pomenuti 7. jul. Ako znamo da Marin Le Pen drži čvrsto tu desnu, nacionalističku stranu, šta predstavljaju vrednosti Emanuela Makrona koje se reflektuju na brzonogog Parižanina.

Možda je to želja za „slobodom“ kako oni to vole da kažu, a u stvari predstava jedne totalne anarhije.

Znajući da je mladi Kilijan bio u vezi sa manekenkom  (ili manekenom) Ines Rau koja je (ili koji je) do svoje šesnaeste godine bio (ili bila) muško, koju nam poruku šalje desetka Galskih petlova.

Da li bi njegova poruka mogla da glasi: „Želim Francusku bez stida i srama“? Možda. Momak želi samo jednu normlanost, zar ne? Po njegovom shvatanju pravoslavni Gruzini, upravo oni koji nam daju tračak nade o čistoti fudbala, nisu baš najnormalniji krsteći se sa tri prsta pre svake utakmice.

Jedno je ipak sigurno. Ikona fudbala ne sme da bude više neki Mesi sa jednom ženom (koja je od rođenja žena) i sa troje svoje dece. Ne sme to da bude spontani, iz blata iznikli Diego Maradona. Ne sme to da bude ni Johan Krojf sa cigarom u ustima, niti pomalo luckasti, ali potpuno autentični Džordž Best.

Ne. Ikona mora da bude bezlični, bljuntavi vunderkind, mašina za davanje golova. Brz, zgodan, sa izblajhanom kosom, rođeni pobednik koji će slati poruke mira i „normalnosti“. Ne može više da se ponovi „Božja ruka“, ne može da se driblingom preko celog terena Fokland vrati, makar na 90 minuta.

Jer, naposletku, naša omiljena igra postala je mašina za pravljenje para, a od te mašine potrebno je jednom zasvagda odvojiti kreatore same igre  - potrebno je odvojiti od nje sirotinju.