Počev od 1973. godine svakog 5. juna se obeležava Svetski dan životne sredine. Uvek sa temom o preuzimanju odgovornosti u zaštiti na globalnom planu i aktivnostima na širenju svesti o ekološkim problemima u sopstvenoj sredini. Mala inicijativa u manjem obimu trebalo bi da formira veliki talas uticaja na globalnom nivou. Ova optimistička misao je sadržana u duhu gesla održivog razvoja „Razmišljati globalno – delovati lokalno“. Naša priča ima za cilj upoznavanje sa značajem ekoloških faktora, koji uz klasične faktore ekonomskog razvoja, postaju nezaobilazni u planiranju na nacionalnom, regionalnom i globalnom planu.
Balkansko poluostrvo je dobilo ime po turskoj reči koja znači „šumovita planina“. Ime duguje nemačkom geografu Johanu Cojnu koji je u svom delu iz 1808. godine prvi upotrebio ime Balkansko Poluostrvo (Balkanhalbinsel). Pre 19. veka istoričari su ovaj deo Evrope u zavisnosti od teme koju su obrađivali nazivali Grčko Poluostrvo, Rimsko Poluostrvo, Vizantijsko Poluostrvo, Evropska Turska. Danas je ovaj evropski multinacionalni prostor istorijska metafora za borbu ljudi između sebe i za mnoge druge kulturološke osobenosti koje nisu primeran uzor u toj meri da se pojmom „balkanizam“ danas označava sve ono što je loše i na drugim prostorima. Ovaj geografski prostor na severu ograničavaju reke Kupa, Sava i Dunav, na zapadu reka Soča do uliva u Tršćanski zaliv, na jugu ga opasuju Jadransko, Jonsko i Egejsko more, a na istoku Crno more. Balkansko poluostrvo je tako „okačeno“ za dva evropska geostrateška oslonca – luke, na zapadu Trstom i istoku Konstancom. Države koje se u celini ili većim delom nalaze na Balkanskom poluostrvu su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bugarska, Rumunija, Albanija i Grčka. Turska je sa ovog spiska izostavljena, mada je geografski sa 5% svoje teritorije na evropskom tlu, i zbog istorijskog i kulturološkog nasleđa ne odričemo joj balkansku pripadnost. Balkan je geografski nedvosmisleno deo Evrope, ali se u političkom, ideološkom i kulturološkom smislu nalazi između zapadnog evropeizma, istočnog panslavizma i orijentalizma.
U svojoj studiji Imaginarni Balkan (1999), bugarsko-američka istoričarka Marija Todorova piše da je balkanizam stvaran postepeno u 18. i 19. veku, a da su se verski i etnički odnosi na Balkanu konačno uobličili u vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Dodatne odlike dobijene tokom druge polovine 20. veka su bile „više stvar detalja nego suštine“. U ovom eseju nećemo se baviti nepromenjenom suštinom, već detaljima koji utiču na brzinu približavanja balkanskih naroda evropskim ekonomskim i ekološkim standardima. Kao što je Trajan Stojanović, američki balkanolog srpskog porekla, u svom klasičnom delu Balkanski svetovi (1994), već podnaslovom nagovestio, a u knjizi opisao kako je nekada Balkan bio prva, a danas je poslednja Evropa, naša tema će biti socio-ekološko gledište o tome gde se nalazimo i koliko smo udaljeni od mesta gde smo nekada bili prvi. Za opis mesta gde se nalazimo u odnosu na destinaciju gde želimo da stignemo, prezentovaćemo rezultate ekološkog indikatora Dan prekoračenja Zemlje.
Dan prekoračenja Zemlje za države na Balkanu
Indikatorom nazvanim Dan prekoračenja Zemlje (Earth Overshoot Day) određuje se datum kada je čovečanstvo potrošilo sve biološke resurse za tekuću godinu koje Zemlja može da regeneriše. Hronologija datuma u 2024. godini kazuje da se Dan prekoračenja Zemlje dogodio 1. avgusta, tog dana čovečanstvo je potrošilo sve obnovljive biološke resurse i u danima do kraja godine živeli smo od „ekološkog duga“. Ovo je jednostavno objašnjenje zašto kažemo da smo od nekog datuma potrošili godišnje Zemljine resurse za prošlu godinu. Unutar kalendarskog godišnjeg „budžeta” zemljinih prirodnih resursa bili smo samo 1971. godine, kada je Dan prekoračenja Zemlje bio 25. decembar; deset godina kasnije, 1981. godine taj dan je već bio 20. novembra.
Tokom pola veka, od kada organizacija Global Footprint Network objavljuje rezultate svojih istraživanja, dan prekoračenja Zemlje stiže sve ranije i ranije. Uticaj na životnu sredinu izražen kao Dan prekoračenja Zemlje odražava i stepen privredne razvijenosti pojedinih država, ali nudi i dobru osnovu za komparativnu analizu nacionalnih teritorija na Balkanskom poluostrvu. Od balkanskih država, Dan prekoračenja Zemlje će ove 2025. godine najkasnije stići u Albaniju (13. septembra). Ispred nje se nalaze: Rumunija (31. maja), Grčka (25. maja), Bosna i Hercegovina (17. maja), Srbija (8. maja), Bugarska (1. maja), Hrvatska (27. aprila), Crna Gora (24. aprila) i Slovenija (8. aprila). Ovo znači da će Albanija najkraće, svega 114 dana ove godine živeti od ekološkog duga, dok je Slovenija bila samo 98 dana u granicama nacionalnog prirodnog „budžeta“. Primera radi, Danska je u ekološki dug ušla još 19. marta i od tog dana njeni stanovnici žive pozajmljivanjem dobara sa drugih nacionalnih teritorija.
Dan počev od koga jedna država ulazi u ekološki dug predstavlja početak njenog ekološkog deficita – trenutak početka potrošnje resursa i stvaranja otpada od strane date ekonomije ili stanovništva koji prevazilazi održivu prirodnu proizvodnju i moć asimilacije u prostornom smislu prema okvirima administrativne granice države. Tako dobijamo razliku između proizvodnje i potrošnje ekonomije i stanovništva, sa jedne strane, i geografske oblasti koju ta država zauzima, sa druge strane. Odgovornost za dan kada jedna država ulazi u ekološki dug pripisuje se ukupnoj proizvodnji roba i usluga ostvarenoj samo u nacionalnoj ekonomiji bez obzira na vlasništvo. Ovo prema definiciji odgovara BDP-u (GDP) – ukupno stvorenom domaćem dohotku, a to je sve ono što se u jednoj državi proizvede. Drugim rečima, što više proizvodimo veći je BDP. Tok naše rasprave vodi prema logičnom pitanju. Kakva je korelacija između država prema njihovom BDP-u i odgovarajućem uticaju na životnu sredinu izraženom kao Dan prekoračenja Zemlje?
Primer Danske, koja je u ekološki dug ušla početkom proleća i od tog dana njeni stanovnici žive od uvoza iz drugih država, odličan je pokazatelj da bogate države najveći deo godine ostvaruju ekološki deficit iz neodrživih ekstraizvora. Ekstraizvori se dobijaju na tri načina: (1) uključivanjem u usluge svetske trgovine sirovina i gotovih proizvoda; (2) uzimanjem iz prošlosti (npr. eksploatacija fosilnih goriva); ili (3) pozajmljivanjem iz budućnosti na principima suprotnim konceptu održivog razvoja (npr. prekomernom eksploatacijom i uvozom prirodnih resursa: šuma, mineralnih sirovina i ribljeg fonda). Stanovništva bogatih država ne osećaju posledice ekološkog duga, i ne mare što pozajmljuju iz budućnosti na principima suprotnim konceptu održivog razvoja, ali i te kako uživaju u blagodetima, jer tamo gde ljudi imaju viši standard, bolje je zdravstvo, socijalna zaštita, obrazovanje i infrastruktura.
Uporedni prikaz nivoa BDP-a i Dana prekoračenja Zemlje za balkanske države ukazuje na crno pravilo savremene eko-socijalne stvarnosti, a ono glasi: dobro je ono što je loše i loše je ono što je dobro. Primeri Slovenije i Albanije to ubedljivo potvrđuju. Za stanovništvo Slovenije je dobro to što koriste blagodeti svog BDP-a po glavi stanovnika, a loše je što veći deo godine žive od prisvajanja resursa sa drugih teritorija. Kod Albanije je suprotno, loše je što stanovništvo ima nizak standard, a dobro je to što žive osam i po meseci u granicama održive prirodne proizvodnje i moći asimilacije svoje države u prostornom smislu.
Ovo je primer dve balkanske države koje se nalaze na suprotnim stranama rang liste ekonomskog razvoja i ispunjavanja ekoloških načela. Primer svih balkanskih država pokazuje učinke prisvajanja ekološkog potencijala u vidu energije i sirovina iz drugih regiona putem trgovine, tako da se ekološke lokacije njihovih država više ili manje ne podudaraju s geografskim lokacijama. Sada dolazimo do pitanja kapaciteta nosivosti, koje se može, u našem primeru, postaviti na pravi način. Da li je kapacitet nosivosti Balkanskog poluostrva u perspektivi odgovarajući da izdrži nezaustavljivo opterećenje što ga nameću ljudska proizvodnja i potrošnja? Razlozi za zabrinutost postaju jasniji, ako definišemo kapacitet nosivosti ne kao maksimalan broj stanovnika, nego kao maksimalno „opterećenje“ koje ti stanovnici mogu nametnuti životnoj sredini. Ljudsko opterećenje tako postaje funkcija ne samo broja stanovnika, nego i potrošnje po glavi stanovnika, jer ovo drugo se čak još brže povećava s razvojem trgovine i tehnologije, što ubedljivo pokazuje primer Slovenije u odnosu na druge balkanske države. Pokazali smo u kojoj meri balkanske države prisvajaju ekološki potencijal u vidu energije i sirovina drugih regiona putem trgovine, sa primerom da se ekološka lokacija Slovenije najviše, a Albanije najmanje, ne podudara sa njihovim geografskim lokacijama.
Već smo naveli crno pravilo savremene eko-socijalne stvarnosti, koje glasi da je dobro ono što je loše i loše ono što je dobro, i ilustrovali ga na primeru Slovenije i Albanije. Albanija se odlikuje malim prisvajanjem ekološkog potencijala iz drugih država u odnosu na Sloveniju koja je vodeća na Balkanu. Sa ekološkog gledišta to je dobro, a sa ekonomskog gledišta je loše, jer je albansko stanovništvo dva i po puta siromašnije u odnosu na Slovence. Primer sa Danskom je još izraženiji, njeni stanovnici su četiri puta bogatiji od Albanaca, a jedan i po puta bogatiji od Slovenaca, vrednovano preko pariteta kupovne moći BDP-a (per capita, PPP $).
Ekološka perspektiva – ovde nema nevinih
Aluzija u naslovu je na kolektivnu ekološku krivicu, prema uzoru iz romana Prokleta avlija gde je Ivo Andrić napisao: „Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih“. Stanovništvo Balkana korača svojim ekološkim otiskom i vrši pritisak na nacionalni, regionalni i svetski ekosistem – neke države u većoj, a neke u manjoj meri – svaka sa određenim „otiskom“ krivice. Sve one daju doprinos da čovečanstvo danas troši godišnji prirodni ekvivalent od 1,7 planete Zemlje da bi se obezbedil resursi i apsorbovao otpad koji nastaje u procesu proizvodnje i potrošnje. Ovo znači da je planeti Zemlji potrebna godina i osam i po meseci da bi obnovila ono što je proizvedeno i potrošeno tokom godine dana. Pogled iz drugog ugla je još sumorniji, kada bi svi današnji Zemljani živeli i trošili kao Švajcarci, bile bi nam potrebne 2,9 planete Zemlje. Taj dan nije tako daleko. Projekcije pokazuju da, ukoliko se trenutni trend rasta stanovništva i potrošnje nastavi, već do pedesetih godina 21. veka čovečanstvu će trebati ekvivalent od dve planete Zemlje da ga izdržava.
Ukoliko se složimo da ovde nema nevinih, u ekološkom smislu naše rasprave, onda iz svega rečenog proizilazi da stanovnici država s većom krivicom, uprkos svemu, žive bolje. Još od Adama Smita i njegovog Istraživanja prirode i uzroka bogatstva narodâ (1776), ispisano je na hiljade stranica o tome zašto neki narodi više ili manje napreduju, a neki drugi stagniraju ili propadaju. Većina autora obrazlaže stav da je politika daleko važnija od geografije i kulture, jednostavno rečeno, nacionalni ekonomski uspeh direktno je povezan – s biološkim pojmom prilagođavanja – sa političkim sistemom države i raspoloživim prirodnim resursima.
Osim kulturoloških osobenosti kao neprimeren uzor u toj meri da se pojam „balkanizam“ koristi i na drugim evropskim prostorima za opis međunacionalnih problema, ovu našu raspravu završavamo uvođenjem novog pojma – „ekološki balkanizam“ za neprimeren uzor u oblasti zagađivanja životne sredine. Naime, osim geografije, kulture i politike, balkanske narode spajaju i ekološki uslovi u kojima žive.
