Putovati znači sazrevati i učiti. Putovanja radi putovanja, radi slika ili, u moderno vreme, radi prestiža na društvenim mrežama, ne samo da ne znače ništa, već mogu da budu štetna po čovekov duh. Ipak, ako se u neku zemlju, u neki drugi grad i kraj ode otvorenih očiju i otvorenog srca, ako se iz tog do tada nepoznatog dela sveta upiju mirisi, ukusi, ako se dodirne nešto nesvakidašnje, putovanje postaje iskustvo koje niti jedan drugi vid ljudkse delatnosti ne može da zameni.
Postoji nešto čudno u odnosu Srba, posebno južnjaka, i Grčke. Tu nenormalnu povezanost, bliskost, osećaj domaćinstva u zemlji koja izlazi na tri mora, najbolje je opisao Siniša Pavić, a doneo Ljubiša Samardžić u kultnoj seriji „Vruć vetra“. Lik Borivoja Šurdilovića u toj meri idealizuje Grčku, da bi običan čovek pomislio da je u pitanju raj. Kako je svaki južnjak pomalo Šurda, tako je i autora ovih redova put naneo u prestonicu helenske republike.
Atina u svojim perifernim delovima nije najreprezentativniji grad. Uticaj migranstske politike, pomešan sa ekonomskom krizom prouzrokovanom zajmovima od svetskih neoliberalnih oligarha (čitaj: EU, MMF,…), jasno predstavlja sliku koju „Evropska porodica“ želi zemljama „Pigs-a“ (pogrdan naziv za Portugaliju, Irsku, Italiju, Grčku i Španiju; u bukvalnom prevodu sa engleskog: zemlje svinja). Ipak, kada se približite centru grada i čuvenom Akropolju, utisak siromaštva i neuređenosti odmah se briše iz glave.
Velelepnost objekata na ovom brdu, poput Odeona ili Partenona, koji vekovima odolevaju zubu vremena, zaista oduzima dah. Kretanjem kroz drevne ruševine vam postaje jasno zašto su Rimljani toliko cenili grčku kulturu, te zašto je najveće carstvo u istoriji manje-više u potpunosti kopiralo kulturu i religiju antičkih Helena.
Na ovakvim mestima pomislite samo jedno – Da li istorija čovečanstva predstavlja napredovanje ili nazadovanje čoveka kao pojedinca?
Ako kao meru za termin „napredovanje“ uzimamo tehnološka i industrijska dostignuća, bez sumnje živimo u najnaprednijem trenutku čovečanstva, sa tendencijom da svaka naredna godina i decenija budu još naprednije. Međutim, kada se približite stubovima Partenona, kada prošetate do Hadrijanove kapije, jasno vam postaje da su ljudi pre dva i po milenijuma znali više o životu od nas i naših savremenika.
Takva konstatacija svoju potvrdu nalazi u arhitekturi. Arhitektura je sve do druge polovine dvadesetog veka napredovala, mutirala, menjala oblike, ali nikada nije gubila svoj osnovni cilj – estetiku. Arhitektura je nekada predstavljala želju čoveka da živi u lepom i da ga lepo okružuje. Ona je bila mehanizam elita da stvori uticaj kako svaki čovek, svaki građanin, služi nečemu većem. Kako svaka delatnost kojom se bavimo za života odjekuje u budućnosti, te da naša dela jesu temelj izgradnje naše buduće civilizacije. Cinici i skeptici će reći da to jeste manipulacija pomenutih elita, ali čak i da je tako, zar nije ta manipulacija potrebna? Zar nije čoveku neophodno nešto veće od njegovog postojanja, nešto veće od njegovog života?
Ljudi su u prošlosti bili gospodari alatima, danas su ljudi sluge alatima. Tehnika i tehnologija razvijala se u pravcu pomoći čoveku u obavljanju svakodnevnih poslova. Danas, mi smo robovi industrije. Služimo povećanju proizvodnje, te je u skladu sa tim arhitekutra skliznula u dve krajnosti – neoliberalni futurizam i komunistički brutalizam. Oba pravca imaju ideju prikazivanja čoveka kao resursa.
Život u konzervi postao je normala, a samo se razlikuje da li je konzerva ograđena betonom ili staklom. Institucije se ne grade kao omaž veličini jedne države, već kao strogo administrativni centri, odnosno veće konzerve koje nam ulivaju strah od sistema koji melje.
Već je čuvena proročak misao Fjodora M. Dostojevskog o tome kako će lepota spasiti svet. Sigurno, da Dostojevski tu nije isključivo mislio na estetsku lepotu, ali ona svakako može biti korisna. Lepota spolja često može nagovoriti čoveka da izvrši promene iznutra.
I upravo je sistem usmeren protiv lepote. Današnja arhitektura, poimanje lepote, uspeha i smisla života idu direktno protiv Fjodorovog „spasa sveta“. Svet je danas u potpunosti usmeren protiv čoveka kao individue, protiv čoveka kao mislećeg bića i samo ruševine i stubovi, samo građevine poput Partenona, Koloseuma, Gračanice, Dečana, Sagrada Familije, dodiruju nit u duši čoveka koja ga podseća da se u njemu krije nešto mnogo veće, nešto mnogo večnije i drevnije od njega samog.
