Istorija je najdelikatnija oblast kojom se ljudski um do sada bavio. Izučavanjem prošlosti pokušavamo da razumemo sadašnjost i da donekle predvidimo budućnost. Usled tolikog značaja, razni političari i politikanti koriste ovu nauku kako bi imali lične benefite i kako bi izmanipulisali narod, te upotpunili Orvelovu izreku: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše budućnost.“
Zbog toga, istoričari imaju težak zadatak – da naprave distinkciju, razmak od politikantskog izvrtanja istorije i da istoriju načine oruđem istine, umesto oruđa kontrole. Upravo je takav zadatak sebi postavio naš sugrađanin Veroljub Trajković, dugogodišnji direktor Narodnog muzeja u Leskovcu, koji i u svojim penzionerskim danima aktivno radi na osvetljavanju istine o Leskovcu i Leskovčanima.
Kao autor knjige „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944.“, ovenčan Vidovdanskom srebrnom medaljom i nacionalnim priznjanjima, gospodin Trajković je zasigurno najpozvanija osoba da vam, poštovani čitaoci, predstavi razmere najstravičnijeg događaja u leskovačkoj istoriji, čiju 82. godišnjicu danas obeležavamo.
Kada je 1995. godine iz štampe izašla knjiga „Savezničko bombardovanje Leskovca”, ona je – može se bez preterivanja reći – izazvala pravi šok, ne samo u javnosti našeg grada nego i cele Srbije. Koliko je trebalo hrabrosti da se posle pedeset godina ćutanja konačno javno progovori sa istorijskim činjenicama o ovom zločinačkom bombardovanju, imajući u vidu činjenicu da su u to vreme strukture koje su zataškavale ovaj zločin imale još uvek ne jak, nego primarni uticaj u kreiranju istorijske svesti Leskovčana?
Sećajući se davne 1994. godine i naših pokušaja da posle pola veka progovorimo o najtragičnijem događaju u istoriji grada, moram da istaknem da je realizacija tog projekta išla u dva pravca. Prvi je bio da se konačno javno progovori o nečemu o čemu se decenijama ćutalo i što je do tog trenutka bilo apsolutna tabu tema. Drugi pravac bio je borba sa tada još uvek moćnim rukovodstvom Opštinske organizacije SUBNOR-a u Leskovcu. Oni su na sve moguće načine pokušavali da zaustave realizaciju projekta pod tim naslovom.
Kao novoizabrani direktor Istorijskog arhiva u Leskovcu, pokrenuo sam ovo pitanje i dobio odobrenje tadašnjih gradskih vlasti, nakon čega je osnovan opštinski Organizacioni odbor. U tom trenutku, za pokretanje ovakve teme nije bila potrebna neka posebna politička hrabrost – trebalo je samo da imate trideset i kusur godina i profesionalni entuzijazam. Ja sam te uslove ispunjavao i tako sam, posle 50 godina ćutanja, uspeo da pokrenem stručnu javnost.
Organizovali smo naučni skup „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. godine”, prateću izložbu, i objavili dve knjige. Prva je bila romansirana hronika „Kamenj na pamet” autora Save Dimitrijevića, a druga studija i dokumenti pod naslovom „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944.”, koju potpisujemo dr Momčilo Pavlović i ja. Nakon toga je usledio pravi „rat” između SUBNOR-ovog dvojca bez kormilara i nas kao autora. Išlo se toliko daleko da su tražili zabranu i poništenje knjige, otpuštanje autora s posla i javno izvinjenje. Za sve ove tvrdnje i danas posedujemo dokumentaciju i pisma koja su slali na razne adrese. Ipak, te strukture, bez obzira na njihov tadašnji uticaj na kreiranje istorijske svesti, nisu uspele da zaustave nezaustavljivo.
Naučno-istraživački rad zahteva vreme, strpljivost i posvećenost. Sa kojim sve teškoćama ste se Moma Pavlović i Vi susretali i koliko dugo je trajao rad na knjizi?
Realizacija ovog poduhvata trajala je dugo, ali smo na sreću krenuli na vreme – još 1990. godine. To nam je dalo dovoljno prostora da detaljno osmislimo program i aktivnosti. Ceo projekat je započet u Istorijskom arhivu, a mojim prelaskom na čelo Narodnog muzeja, nastavljen je pod okriljem te institucije.
Povodom obeležavanja 50. godišnjice, 6. septembra 1994. godine, održan je naučni skup na kome je učestvovalo oko trideset eminentnih stručnjaka, a otvorena je i velika izložba koju je pripremila istoričarka Mira Ninošević. Sama knjiga izašla je naredne, 1995. godine, pre svega zahvaljujući Mominim vezama u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Tamo smo došli do fantastične i do tada nepoznate građe – originalnih dijafilmova i dokumenata koji su direktno svedočili o bombardovanju. Ti materijali su doneli potpuno nove detalje i otkrili istinu, što je predstavljalo pravi istoriografski bum, kako za Leskovac, tako i za celu Srbiju. Ova knjiga je postala i ostala nezaobilazni međaš u istoriji našeg kraja.
Šta je Vas, ne samo kao istoričara već i kao čoveka, najviše šokiralo? Koje saznanje, koji podatak, koja odluka doneta ili prećutana da se Leskovac bukvalno sravni sa zemljom?
O ovom stravičnom događaju ćutalo se punih 50 godina, kao da se taj 6. septembar 1944. nikada nije ni desio. Umesto direktnog odgovora, podsetiću vas na sam uvod iz naše knjige, gde smo jasno definisali motive našeg rada.
Mi smo tu knjigu napisali:
- ZATO što nema tragičnijeg dana u viševekovnoj istoriji Leskovca, kako po broju ljudskih žrtava, tako i po materijalnom razaranju.
- ZATO što je zvanična istoriografija svesno ili nesvesno prećutkivala i zataškavala ovo užasno nedelo koje su izveli Saveznici u koordinaciji sa partizanskim vođstvom.
- ZATO što je kroz površno i fragmentarno pominjanje ovog događaja stvorena namerna zbrka oko stvarnog broja žrtava i samog cilja bombardovanja.
- ZATO što smo ponudili nove, do tada neobjavljene istorijske izvore, smatrajući to ključnim prvim korakom ka istinskoj nauci, koja mora biti iznad svih političkih kompilacija i ideoloških cenzura.
U tim razlozima leži i moj lični i profesionalni šok – spoznaja o lakoći sa kojom je jedan grad žrtvovan, a potom i surovo izbrisan iz zvaničnog sećanja.
Danas je prošlo više od osam decenija od savezničkog bombardovanja. Čini se da posle tri decenije od objavljivanja knjige mlade generacije u Leskovcu malo znaju ili ne znaju ništa o ovom događaju koji je najtragičniji u istoriji grada. Zašto je to tako?
Nažalost, bojim se da je tako. Mi smo, kao narod, često inertni – slabo pamtimo, a brzo zaboravljamo. U godinama nakon objavljivanja knjige, kada smo tek progovorili o ovoj temi, svest je bila na znatno višem nivou. Mladi Leskovčani su prisustvovali predavanjima, a školska godina je svakog 6. septembra počinjala posebnim časom istorije posvećenim bombardovanju. Funkcionisala su udruženja koja su negovala kulturu sećanja, najboljim đacima su dodeljivane zahvalnice, a crkva je redovno služila parastose.
Podigli smo kulturu sećanja na zavidan nivo. Međutim, gledano iz današnje perspektive, sve je to polako zamrlo. Zato je danas situacija paradoksalna i poražavajuća – nove generacije mladih ljudi u Leskovcu gotovo ništa ne znaju o sudbinskom 6. septembru 1944. godine.
Poznati leskovački istoričari i nekada istaknuti funkcioneri koji su se najviše bunili i imali najviše primedbi na knjigu, pred kraj života pojavljivali su se u dokumentarnim filmovima kao preživeli svedoci ovog zločina. Oni su u međuvremenu promenili ploču na spomen-česmi kod pošte, na kojoj sada piše da je posvećena „žrtvama bombardovanja od 1941–1944”, a ne kako je prvobitno stajalo – „žrtvama savezničkog bombardovanja”. Ta ploča do danas nije ispravljena. Šta nam to govori?
To nam govori da se ljudi menjaju onda kada shvate da je, narodski rečeno, đavo odneo šalu. Kasno su se setili one stare srpske izreke: „Ne brani neodbranjivo”. Pojavljivanjem u dokumentarnim filmovima oni su, pred kraj života, pokušali da uhvate priključak sa istinom. Verovali su da će se tako zaboraviti i izbrisati sve ono što su godinama radili – kako su pretili preko Televizije Leskovac i lista „Naša reč”, tražili krivce i pokušavali da minimiziraju sve što je u korenu imalo pojam „savezničko bombardovanje”. Ipak, dobro je što su na kraju javno progovorili i priznali da su i sami bili žrtve tog famoznog i strašnog čina.
Zbog čega od 1995. godine nijedan gradonačelnik, odnosno predsednik Skupštine opštine Leskovac, 6. septembra nije položio vence i cveće i zapalio sveće u ime Leskovčana pored spomen-česme? Da li je senka onih koji su nas bombardovali toliko velika i uticaj jak da se i dalje plašimo te senke, i kada ćemo uopšte u skoroj budućnosti moći da je se otarasimo?
Veoma zanimljivo i kompleksno pitanje. Ne mislim da su u pitanju nekakve strane senke, niti da u tome treba tražiti izgovore. Moje mišljenje je da su nosioci najviših lokalnih funkcija jednostavno pogrešno postavili svoje prioritete. Fokusirali su se na druge stvari, ne shvatajući da njihovo prisustvo na taj dan nije pitanje ličnog izbora ili političke volje – ono je institucionalno obavezujuće.
Njihovo prisustvo je izraz direktnog odnosa države i grada prema našim precima, našoj istoriji i žrtvama koje su bile ogromne. Brojne leskovačke porodice su tog dana prepolovljene, a neke su i potpuno zatrte. Te porodice i njihovi potomci zaslužuju da taj dan bude posvećen isključivo njima. Nažalost, svedoci smo da je za donosioce odluka ovo pitanje danas potpuno marginalizovano.
Koliko su boračke organizacije odgovorne za nivo obeležavanja 6. septembra?
Snose ogroman deo odgovornosti, jer su decenijama umesto negovanja istinske kulture sećanja radile na selektivnom pamćenju. Umesto da boračke organizacije budu prve koje će zaštititi uspomenu na nevine civilne žrtve svog grada, one su predugo funkcionisale kao ideološki čuvari jedne nametnute dogme. Kada politiku i ideologiju stavite iznad očigledne tragedije sopstvenog naroda, onda dobijete to da se zvanične komemoracije pretvore u bledu, protokolarnu formu ili da se, kao što je danas slučaj, potpuno prepuste zaboravu.
I za kraj – Vi ste u penziji, a zbog svog rada dobili ste Vidovdansku srebrnu medalju i nacionalno priznanje. Ipak, i dalje neumorno radite. Iz štampe je uzašlo Vaše novo kapitalno delo „Kulturna riznica Leskovca”, a pre toga ste objavili i važnu knjigu o Caričinom gradu. Sigurno nastavljate i dalje, ali da li će Vaše naučno delo ipak ostati najviše obeleženo knjigom „Savezničko bombardovanje”?
Zvanična definicija kaže da je penzioner osoba koja je trajno prestala sa redovnim radnim odnosom ili profesionalnom karijerom. Nažalost, mnogi se slepo drže te definicije i po inerciji zatvaraju vrata ljudima u penziji. Oni u njima ne vide dalji potencijal za stvaranje, čime obezvređuju njihovo znanje i iskustvo građeno kroz četrdeset godina radnog staža. To je, naravno, veliko slepilo i mana onih koji tako razmišljaju.
Od trenutka kada sam otišao u penziju u aprilu 2023. godine, ja sam nastavio da radim kao da se ništa nije promenilo. Uradio sam dve kapitalne knjige koje su Leskovcu bile preko potrebne: „Caričin grad – Justiniana Prima, izgubljeni grad u podnožju Radan planine” i „Kulturna riznica Leskovca – nepokretna kulturna dobra”. Ni to nije išlo lako. Stvarajući i radeći, niotkuda sam izazvao reakcije zlonamernih ljudi koji su se svojski trudili da me zaustave u nameri da se bavim naučnim radom, ali ih iz čiste pristojnosti ovde neću imenovati.
Na sreću, moj rad je prepoznat na najvišem nivou. Za ovih nekoliko godina dobio sam najveća stručna i državna priznanja: Povelju za životno delo za ukupan doprinos na unapređivanju i razvijanju muzejske delatnosti, zatim Vidovdansku srebrnu medalju za izuzetne zasluge i postignute rezultate u javnim i kulturnim delatnostima, i na kraju – meni najdraže – Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi koje dodeljuje Vlada Republike Srbije.
Ipak, u potpunosti se slažem sa Vašom konstatacijom. Knjiga „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. godine” ostaje moj profesionalni svetionik. Ona je pokrenula potpuno novi točak – kako u srpskoj istoriografiji, tako i u mom ličnom i profesionalnom životu.
