Kada se krajem 18. i početkom 19. veka formirao pojam nacije kakav danas poznajemo, bilo je potrebno ispuniti određene kriterijume kako bi se neka skupina mogla nazvati istom. Jedan od najbitnijih kriterijuma bio je postojanje kolektivnog identiteta. Evropski narodi uglavnom su se oslanjali na religiju i zajedničko srednjovekovno nasleđe da bi kreirali moderne nacije. Ipak, razvojem istorijskog toka, shvatili smo da postoji nešto što nas može još dublje vezati od identiteta i zajedništva, a to je kolektivna trauma.
Srpski narod prošao je u 20. veku mnoge nedaće, mnogo ratova, izazova i pravo je božje čudo kako smo posle takvog stoleća još uvek živi. Jedina razonoda, jedini oblik radosti, pružao nam je sport. Uglavnom su nam osmeh na lice stavljali košarkaši (pogotovo u Atini 1995.), vaterpolisti, odbojkaši, ponekad rukometaši. Međutim, fudbal je ostao najbitnija (sporedna) stvar u našim životima. Znamo šta igra na travnatoj podlozi može da izazove sa čovekovim emocijama, ali nismo znali da toliko može da obeleži čitav jedan narod.
U trećem, pretposlednjem mundijalskom specijalu „Sportskog četvrtka“, vraćamo se u 1998. godinu i Svetsko prvenstvo u Francuskoj.
Posle sankcija i propuštenog prvenstva u SAD-u, naša selekcija se plasirala na poslednji Mundijal dvadesetog veka u velikom stilu – pobedom protiv Mađara u baražu ukupnim rezultatom 12 prema 1. Kako se približavalo leto očekivanja su rasla, a to je opravdavao i odličan sastav SR Jugoslavije. Između ostalih plavi dres su nosili i: Stojković, Savićević, Mijatović, Mihajlović, Milošević, Jugović,… a sve je sa klupe predvodio Slobodan Santrač.
Grupa nije bila najlakša. Igrali smo sa Iranom, SAD-om i Nemačkom. U prvom meču savladali smo Iran minimalnim rezultatom, golom Mihajlovića iz slobodnog udarca. Drugi duel je bio antologijski, kao i svaki protiv Nemaca. Naša reprezentacija povela je golom Mijatovića u 13. minutu, a Stojković je prednost duplirao u 52. minutu, posle čega je usledila čuvena Piksijeva proslava gola s pogledom na sat. Vreme ipak nije bilo na našoj strani. Za samo 6 minuta, od 72. do 78. minuta, Nemci daju dva gola, i utakmica u Lensu se završava nerešeno.
Poslednje kolo je donelo meč sa Amerikancima. Gol Komljenovića u 4. minutu bio je dovoljan za slavlje reprezentacije SR Jugoslavije. Sa 7 bodova, isto koliko su imali i Nemci, naša reprezentacija, zbog slabije gol razlike, zauzima drugo mesto u grupi i umesto protiv Meksika, u osmini finala nam dolazi Holandija. Tu počinje prethodnopomenuta kolektivna trauma.
Na samom početku meča videlo se da smo na nivou popularnih „Lala“ i da naša selekcija zaista pripada samom vrhu svetskog fudbala. Ipak, u 39. minutu Denis Bergkamp donosi prednost Holanđanima usled dekoncentracije naše odbrane, a zasigurno je i golman Kralj mogao bolje da odreaguje. Naši su na poluvremenu uspeli da se konsoliduju i izašli su u nastavku jako agresivno. Samo tri minuta se igralo u drugom delu, kada je Jugoslavija dobila faul blizu šesnaesterca protivnika sa leve strane. Bilo je to idealno mesto za Dragana Stojkovića. Piksi je majstorski centrirao ka Komljenoviću koji se na drugoj stativi samo poklonio i lopta je završila iza leđa Van der Sara.
Srpski igrači nastavili su sa napadima. Samo dva minuta posle izjadnačujućeg gola, Stojković prima loptu na desnom krilu, upućuje je u šesnaesterac gde je bio Jugović. Jugović u prijemu beži Stamu, ovaj ga vuče za dres i – penal!
Loptu na kreč namešta Predrag Mijatović. Čovek koji je samo mesec dana pre ove utakmice doneo Realu iz Madrida Ligu šampiona čekanu trideset i dve godine, jedinim golom u amsterdamskom finalu. Pogled ka lopti, pogled ka golmanu, zalet, snažan udarac – prečka! Ostala je da zvoni ta prečka zauvek u glavi Predraga Mijatovića, ali i u glavama svih Srba, pa čak i onih koji nisu tada bili rođeni. I pored blistave karijere, pojam „prečka“ postao je sinonim, postao je nadimak za Mijatovića.
Kao da to nije bilo dovoljno, tragedija se u tom meču nastavila. Holanđani postižu drugi gol preko Davidsa, bukvalno u poslednjim sekundama meča i odlaze među 8 najboljih ekipa planete.
I pored loših sećanja i gorkih ukusa, ova epizoda nas može podsetit koliko je fudbal veliki, kakvu moć ima i koliko samo jedan trenutak može da vas obeleži za ceo život. Gorak ukus nije samo zbog prečke, već zbog toga što je propuštena istorijska prilika. Na Mundijalima smo imali samo par takvih šansi, par osećaja da možemo ići do kraja: ona penal serija protiv Argenitne 1990. godine, zatim opisana Mijatovićeva prečka i čitava operacija „Južna Afrika“, o kojoj ćemo više sledećeg četvrtka.
Za kraj, ako imate smelosti poštovani čitaoci, kliknite na link koji će vas odvesti do Mijatove prečke: https://www.youtube.com/watch?v=mkYfqzhWzNY
Naslvona fotografija preuzeta sa portala „Sportska sećanja“.
