Kroz naše dosadašnje tekstove, redovne rubrike, kolumne i intervjue, konstantno je provejavalo ime Milana Rakića. Ipak, o samom liku i delu čuvenog srpskog pesnika i diplomate nismo do sada pisali. Pre nedelju dana, 30. juna, obeleženo je 98 godina od njegove smrti. Rođeni Beograđanin predstavlja jednu od najznačajnijih ličnosti srpske istorije dvadesetog veka, ne samo zbog svog diplomatskog i književnog rada, već i zbog sveukupne uloge u obnovi srpske državnosti.
Milan Rakić je u diplomatiju ušao praktično u isto vreme kada je objavio svoju prvu zbirku pesama, i te dve struje su se u njegovom životu savršeno preplitale. Prvu zbirku pesama objavljuje 1903. godine, a u Ministarstvu inostranih dela službu dobija godinu kasnije. Kao doktor pravnih nauka sa pariske „Sorbone“, doneo je u tadašnju srpsku administraciju retku evropsku otmenost i obrazovanje. Počeo je kao pisar u Ministarstvu, ali ključni period njegove karijere i života počinje 1905. godine, kada odlazi na jug, u konzulate u Skoplju, Solunu, a zatim i u Prištini.
Njegovo službovanje u Prištini, gde je na kraju postao i šef konzulata, bilo je daleko od salonske diplomatije. To je bilo vreme turske uprave, obeleženo stalnim bezvlašćem, pritiscima na srpsko stanovništvo i opasnošću po život. Rakić nije bio činovnik koji sedi u kancelariji; obilazio je teren, prerušavao se da bi prošao kroz rizična područja, tajno prenosio novac za opstanak srpskih škola i crkava i pedantno slao izveštaje vladi u Beogradu o svakom incidentu i napadu. Kada je buknuo Prvi balkanski rat 1912. godine, Rakić se mimo protokola prijavio kao dobrovoljac u četnički odred vojvode Vuka, gde je i učvrstio kontakte sa organizacijom „Crna ruka“. Među prvima je ušao u oslobođenu Prištinu, a svedoci su zabeležili da je odmah otišao do crkve Gračanice, gde je, duboko potresen, poljubio njene zidove. Nakon tih ratnih godina, karijera ga vodi na zapad – bio je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji, i na kraju u Rimu, gde je kao cenjeni diplomata i penzionisan 1933. godine.
Njegov književni rad tekao je paralelno i jednako uspešno. Rakić je pisao sporo i malo, ostavivši iza sebe svega pedesetak pesama. Dok su drugi pesnici izbacivali zbirku za zbirkom, on je svaku svoju reč merio, težeći idealnoj verziji – savršenstvu forme, preciznosti izraza i potiskivanju preterane patetike. U srpsku poeziju je uneo francusku disciplinu, učinivši jedanaesterac i dvanaesterac prirodnim ritmom našeg jezika, bez usiljenih rima i praznih reči.
Njegovo delo se najjasnije vidi kroz tri ključne linije. Prva je ljubavna lirika, koja je za to vreme bila šokantno realistična. U „Iskrenoj pesmi“, on ne peva hvalospeve idealnoj ženi, već priznaje da u trenucima strasti ne voli nju, nego sopstveno osećanje i sebe u tom trenutku, ogoljavajući mušku sebičnost i prolaznost zanosa. Druga linija je refleksivna, gde kroz pesme poput „Dolapa“ izražava dubok, intelektualni pesimizam. Treća linija je njegov čuveni Kosovski ciklus. Pesme poput „Simonide“, „Jefimije“ i „Na Gazimestanu“ nastale su upravo iz onog prištinskog iskustva. To nije bučni, estradni patriotizam koji poziva na juriš iz kafana. To je stišano, gospodstveno rodoljublje čoveka koji posmatra oskrnavljene oči freske u Gračanici i oseća istorijsku odgovornost. Njegovi stihovi „Na Gazimestanu“ poručuju da će dati život za otadžbinu ne zbog jeftine slave, već zato što jasno zna šta daje i zašto to čini, svestan duga prema precima. Ta mešavina pariske otmenosti, diplomatske hladnokrvnosti, iskonskog rodoljublja i duboke emotivnosti stvorila je od Rakića jednog od najvećih esteta srpske književnosti.
Po izboru uredništva pročitajte pesmu „Na Gazimestanu“.
Naslovna fotografija preuzeta sa Vikipedije.
