Isidora Sekulić, rođena Mošorinka, jedna je od najsloženijih i najznačajnijih figura srpske književnosti prve polovine 20. veka. Bila je pisac velike intelektualne širine. Njeno delo ne osvaja brzinom, niti zanimljivom fabulom, već postojanošću i ozbiljnošću.
Rođena je u osvit pune srpske državnosi 1877. godine, u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji. Školovala se u Novom Sadu, Pešti i Beču, gde je stekla izuzetno široko obrazovanje: studirala je prirodne nauke, matematiku, filozofiju i pedagogiju. Govorila je više jezika i poznavala evropsku književnost i filozofiju na izvornim jezicima, što je snažno uticalo na njeno pisanje. Veći deo života provela je radeći kao profesorka, ali je književnost bila njen pravi životni poziv.
Isidorin književni izraz teško je svesti na jednu formu ili pravac. Pisala je eseje, pripovetke, romane, putopise, kritike i prozu, često brišući granice između žanrova. U središtu njenog interesa nalaze se čovekova unutrašnja stanja, moralne dileme, odnos pojedinca i sveta, pitanje duhovnog identiteta. Za razliku od mnogih savremenika, Isidora nije težila realizmu ili društvenoj kritici u užem smislu.
Njena prva značajna knjiga jeste „Saputnici“ (1913). To nije klasična zbirka pripovedaka, već niz duhovnih zapisa u kojima autor posmatra svet i sebe u svetu, često kroz motive samoće, straha i prolaznosti. U toj knjizi Isidora se pokazuje kao pisac koji ne nudi gotove odgovore, već postavlja pitanja i traži istinu kroz lično iskustvo.
Posebno mesto u njenom opusu zauzima putopis „Pisma iz Norveške“ (1914), jedno od najvrednijih dela tog žanra u srpskoj književnosti. Norveška u ovoj knjizi nije samo geografski prostor, već kulturni i duhovni pejzaž. Njeni zapisi o severu Evrope su precizni, poetski i duboko misaoni, a Norvežani se pojavljuju kao simbol discipline, jednostavnosti i moralne čvrstine – vrednosti koje je i sama visoko cenila.
Pitanje vere i sumnje u istu detaljno je obradila u romanu „Đakon Bogorodičine crkve“ koji je objavljen 1919. godine. Ovaj roman jeste Isidorin prvi značajni osvrt na pitanje religije u društvu i kod pojedinca.
Kao esejista i književni kritičar, Isidora Sekulić bila je priznati autoritet. Njeni eseji o Njegošu, Dostojevskom, Tolstoju, kao i tekstovi o srpskoj i evropskoj književnosti, spadaju u sam vrh srpske kritike. Njena studija „Njegoš – knjiga duboke odanosti“ smatra se jednim od najznačajnijih tumačenja Njegoševog dela, jer u njemu spaja filozofsku analizu, etičku dimenziju i duboko poštovanje prema pesniku.
Isidora Sekulić bila je prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti, ali njen položaj u kulturi nikada nije bio lak. Živela je povučeno, skromno, često neshvaćena i neprilagođena književnim modama i ideološkim očekivanjima vremena. Ipak, ostala je dosledna sebi i upravo ta doslednost dala je njenom delu notu besmrtnosti.
