Kada se uzmu u obzir istorijski događaji, vihori i vrtlozi, jasno možemo da rezonujemo zašto je baš crkva jedina bila u stanju da očuva ćiriličko pismo i srpsku književnost Srednjeg veka.
Mnogi stereotipi vezani za sve verske organizacije i institucije, ističu da su takve organizacije pogubne za ono što zovemo progres i napredak jednog društva.
To za Leskovac nije važilo. Upravo iz dogovora svetovnih i duhovnih vlasti proisticale su najlepše stvari za naš grad.
Takav dogovor, u domenu pisane reči, desio se za vreme istaknutog književnog, crkvenog, političkog i društvenog radnika Dimitrija Aleksića.
Često se smatra, kod nas Leskovčana, da smo ponekad i preponosni na svoj grad i da ga ne bi menjali ni za šta na svetu. Tu konstataciju možemo smatrati apsolutnom istinom, ali moramo dodati da to ne isključuje kosmopolitsku notu Leskovca i Leskovčana.
Naš grad ima određenu moć, da privuče, očara i zadrži dobre i kvalitetne ljude iz različitih mesta.
Baš kao ni Sreten Dinić, ni Dimitrije Aleksić nije bio rođeni Leskovčanin.
Aleksić je rođen u Aleksincu 14. septembra 1856. godine, a dobar deo svog života, po završetku Bogoslovije u Beogradu, proživeo je u Vlasotincu. U Leskovac dolazi da bude profesor u Gimnaziji i sveštenik. Tu nalazi svoj pravi zadatak.
Društveno angažovanje, bistrina i požrtvovanost, načinili su od ovog čoveka namesnika leskovačkog sreza, gde je kao crkveni vođa krenuo u jedan jako bitan projekat za istoriju celog leskovačkog kraja.
Bitna godina u celom tom projektu je 1883. Te godine otvara se štamparija u Nišu, čiji je vlasnik bio knjižar i štampar Kosta Čendeš.
Dimitrije Aleksić vrlo brzo stupa u kontakt sa vlasnikom ove moderne štamparije i nedugo posle otvaranje kreću da se štampaju prva dela iz našeg kraja.
Na Aleksićevu inicijativu, uz podršku crkve i episkopa niške eparhije Dimitrija Pavlovića (koji će kasnije postati i patrijarh) 1887. godine u Leskovcu izlazi prvi broj „Crkvenog glasnika“. Ovaj list je umnogome prekretnica u istoriji leskovačkog pisanja.
Osim primarnog zadatka, što su svakako bili događaji u i oko crkve, u „Glasniku“ su izlazile i bitne informacije iz društvenog života Leskovca.
Kao prateći sadržaj novina, na izričito zalaganje namesnika Aleksića, redovno su izlazili tekstovi o književnosti, pesme i kratke priče, i na taj način se ova prelepa umetnost približila srcima Leskovčana.
I sam Aleksić bio je darovit čovek na polju književnosti. Bio je pisac mnogih pesama i pripovedaka, a najveći broj njegovih dela imao je direktne motive iz Biblije. Njegova najpoznatija pesma nosila je naziv „Veliki petak“.
Osim svog crkvenog, književnog i donekle novinarskog rada, imao je bitnu ulogu u građanstvu.
1885. godine postao je predsednik Društva Crvenog krsta, tu se za relativno kratko vreme odlično pokazao, i vrlo brzo postaje i predsednik Društva Sveti Sava.
„Crkveni glasnik“ izlazio je sve do 1889. godine i pune tri godine bio je glavni prozor u svet svih naših sugrađana.
Novine se gase kada se prerano gasi i Dimitrijev život. Na Nikoljdan 1889. godine, Leskovčani su nažalost morali da se oproste od svog namesnika i uvek će se postavljati pitanje šta bi tek učinio da nam ga je Bog ostavio koju godinu duže.
