„Ulazak voza u stanicu“ braće Limijer, prikazan je 28. decembra 1895. godine u Parizu. Ta projekcija smatra se prvim prikazivanjem filma, to jest pokretne slike, u istoriji čovečanstva. Za stotinu i trideset godina razvoja, sedma umetnost prešla je ogroman put. Iako jedna od najmlađih umetnosti, film je munjevitom brzinom postao najpopularnija, najzanimljivija, pa i najrazumljivija umetnost.
Scene prikazane na velikom platnu jednostavno najintenzivnije probude naša čula, i u filmovima poruke uglavnom budu jasne i precizne. Do sada se u svetu filma iskristalisalo na desetine žanrova, a žanr koji još uvek izaziva najviše pažnje i polemike jeste – film inspirisan istorijskim događajima. Takve filmove možemo podeliti u tri podgrupe: oni koji prikazuju kako veliki događaji utiču na pojedinca, kakvi su Spilbergova „Šindlerova lista“ ili „Pijanista“ Polanskog; oni koji pokazuju kako pojedinac, hrabar junak, utiče na velike događaje, kakvi su epski spektakli Ridlija Skota ili Mela Gibsona; i oni u kojima se pojedinac i događaj međusobno prepliću, kakvi su filmovi Nikite Mihalkova.
Junak ove priče pokupio je elemente sve tri podgrupe, a opet niti jedan od pomenutih reditelja ne bi, bar ne lako, mogao da snimi film o njemu. Razlog tome je što svaki od njih svom protagonisti daje šansu da makar kroz smrt doživi katarzu. Tok i sam kraj ovozemaljskog postojanja Vlade Ilića, pokazuju nam da život, ipak, nije film.
POREKLO GRADONAČELNIKA
Komunistička ideja, barem u svom osnovnom obliku, pokazala se na praktičnim primerima kao nemoguća, jalova, podložna brzom raspadanju. Osnov za raspad ovog sistema u čitavom svetu (Kina sigurno nije država kakvu je zamišljao Karl Marks), jeste njena temeljna pretpostavka – jednakost. Iako ideal jednakosti u samoj srži može da se nađe u svim monoteističkim religijama, komunizam odlazi korak dalje. On želi da jednakost uvede u sve pore društva i tu se rađa krucijalni problem. Lenji su želeli da imaju isto kao i vredni, a plitkoumni da znaju kao mudri.
Upravo taj problem zadesio je kompletnu porodicu Ilić, a najsurovije je kažnjen Vlada. U kontekstu ovog teksta, i u duhu kritike komunističke ideje, potrebno je odvojiti par redova o samoj porodici Ilić kako bi se čitaocu pokazalo da je imanje i obrazovanje Vlade Ilića sticano decenijama.
Nadimak, ponekad, može za čoveka više značiti nego ime i prezime, a u gradu na Veternici je to posebno izraženo. Čovek iz neke svoje gordosti, vrlo često voli da ističe poreklo, slatko mu je kada pomene kako je „stari“ stanovnik nekog mesta, aludirajući na višegeneracijsko bivstvovanje svoje porodice u gradu. Prilikom takvog vida predstavljanja vrlo lako može doći do laži i manipulacije, ali ne i u Leskovcu. Tu dolazi do izražaja značaj nadimka podno Hisara. Sve stare, predratne leskovačke porodice, imale su specifične i jedinstvene nadimke kao svojevrsni znak raspoznavanja.
Tradiciju nadimaka Leskovca nam danas na maestralan način u svojim knjigama otkriva Sava Dimitrijević, jedan od najboljih hroničara naših krajeva, čije će se delo tek izučavati u lokalnoj, regionalnoj, pa i nacionalnoj istoriji i književnosti.
Dokaz da Vlada nije „tikva bez korena“, upravo leži u tome što je porodica Ilić imala čuveni nadimak – Mumdžije. Iza tako čudnog imena stoji zanimljiva priča.
Naime, začetnik celokupne „dinastije“ Ilić bio je Kosta Ilić, rođen u Vlasotincu 1832. godine. Roditelji malog Koste izrazili su želju da im sin što pre završi zanat u većem i razvijenijem Leskovcu. Kako u to vreme upotreba i rasprostranjenost električne energije nije bila na vidiku, jedan od sigurnijih i plaćenijih zanata bilo je voskaranje, odnosno pravljenje sveća.
Mladi Ilić odlazi kod čuvenog, starog, majstora Koceta Vlajčića, gde izučava ovaj zanat i još iz tog perioda dolazi nadimak Mumdžija, jer „mum“ na turskom znači sveća. Ilić nije dangubio u gradu i gubio dane, već je, baš naprotiv, iskoristio mogućnosti koje veća varoš nosi. Osim voskarenja, vrlo brzo ulazi u trgovaćke vode, gde se pokazuje kao vrlo vešt.
Nije se Kosta Ilić zadovoljio ni trgovinom. Bio je od onih bistrih ljudi koji mogu da nanjuše vreme koje dolazi, i da u skladu sa tim donose važne odluke. Sa 58 godina života, gotovo čitav svoj kapital rešava da uloži u tada još uvek nesiguran posao. On i još dvojica ortaka u selu Kozare osnivaju gajtanaru, jednu od prvih u našem kraju i praktično odatle počinje uspon „Srpskog Mančestera“.
Leskovac početkom dvadesetog veka postaje evropska prestonica tekstila. Shodno tome, zarada porodice Ilić je bila tolika, da su tridesetih godina prošlog veka imali 15 fabrika, ne samo u Leskovcu već i u Beogradu, Zrenjaninu i Karlovcu (današnja Hrvatska).
Shvatio je, još jednom, iskusni Kosta Ilić kakvo vreme dolazi. Znao je da osim imetka porodica mora da ima znanja i obrazovanja. Svoju decu, a imao je šestoro sinova i jednu kćer sa suprugom Kostadinom, šalje na školovanje u Beč, Ljubljanu, Ahen,…
Obrazovanje i duhovnost mladih Ilića, jasno se vidi po povratku u rodnu zemlju. Ilići kreću u finansiranje pozorišnih trupa, galerija, crkava. Upamćeno je da je Petar Ilić donirao sabornoj crkvi 250 hiljada ondašnjih dinara. Na taj način, kao najveći dobrotvor crkve, postaje jedino svetovno lice koje je sahranjeno u porti crkve u Leskovcu.
Plemenitu nijansu u arhitekturi grada prvi je dao Sotir Ilić. Kada krenete iz severnog dela grada ka centru, negde pred sam kraj ulice Ivana Milutinovića, sa leve strane, odmah preko puta reke, videćete čak i danas jednu od najlepših građevina u gradu, jednu od retkih koja je ostala da stoji nakon bombardovanja 1944. godine. U pitanju je palata Sotira Ilića, izgrađena davne 1911. Ono što nisu uspeli Saveznici, završila je nova vlast posle Drugog svetskog rata. Same „preživele“ kuće i zgrade nisu srušene, već su sa svih strana ograđene masivnim blokovima za stanovanje, čime je u potpunosti izmenjen izgled jezgra grada.
ŽIVOT, SMRT I ZAOSTAVŠTINA
Kako to obično biva, najuspešniji od svih Ilića postaje najmlađi.
Vlada Ilić je rođen 1882. godine u Vlasotincu. Pomenuli smo već da je Kosta „davao“ svu svoju decu u „škole“, ali je Vlada pokazao najveće interesovanje za istu. Najpre odlazi u Beč gde završava Trgovačku akademiju, a zatim školovanje nastavlja na Višoj stručnoj školi za tekstilnu industriju u nemačkom gradu Ahenu, čuvenom tekstilnom centru toga vremena. Tako postaje prvi tekstilni industrijalac sa akademskim obrazovanjem u tadašnjoj Srbiji.
Prve poslovne korake pravi u Leskovcu, u kome su otac i starija braća napravili ozbiljnu industrijsku mrežu. Po završetku školovanja, provodi u našem gradu nepune dve godine. 1906. godine Kosta Ilić otkupljuje fabriku štofa u Beogradu. Tom prilikom Vlada se trajno seli za prestonicu kako bi rukovodio štofarom.
Imperija se širila munjevitom brzinom. 1908. godine leskovačka firma „Popović, Ilić i komp.“ postaje najveća na Balkanu sa 105 razboja. Zabeleženo je da su u 15 preduzeća u Srbiji i 2 u Hrvatskoj imali oko 3 000 radnika.
Ženidba u životu svakog pojedinca predstavlja ozbiljnu prekretnicu, i ona čoveka može da uzdigne do neslućenih visina ili sroza do paklenih dubina. Najmlađi Ilić nije izuzetak od tog pravila. Imao je dovoljno sreće i znanja da za sebe nađe dobru ženu, posle čega počinje veliki napredak u njegovom životu. Venčao se sa Olgom Jovanović, unukom čuvenog Lazara Dunđerskog. Tako je udružen kapital dve izuzetno bogate porodice, a Vlada Ilić postaje značajno ime u tadašnjoj srpskoj državi.
1923. proglašen je privrednikom godine. Leskovac i svoju porodicu ne zaboravlja. 1927. u Leskovac dolazi nekoliko puta. Spomenik Oslobodiocima koji je i danas simbol grada na Veternici otkriven je 1927. Za njegovo podizanje Petar Ilić daje 2000 dinara, a osvećenju je prisustvovao i Vlada.
Gradonačelnik Beograda postaje 1935. godine. Kad se uzme u obzir njegovo kumstvo sa kraljem i prijateljstvo sa knezom Pavlom Karađorđevićem, ne čudi izbor na ovako važnu funkciju. Pokazalo se da se privrednik dobro snalazi i u političkim vodama, te postaje jedan od najuspešnijih gradonačelnika prestonice. Ilić od „belog grada“ pravi modernu evropsku metropolu.
Šta je sve pokrenuo, izgradio, otvorio, za samo 4 godine vladavine koja se može smestiti u period od atentata na kralja Aleksandra do invazije Nemačke na Poljsku, teško je pobrojati. Gotovo sve građevine i znamenitosti po kojima je Beograd danas prepoznatljiv, započete su ili završavane u doba vladavine rođenog Vlasotinčanina. Izgrađen je most preko Dunava koji je spojio Beograd i Pančevo, tramvajskom linijom povezan je Beograd sa Zemunom, otvoren zoološki vrt, Muzej kneza Pavla, završen Dom Narodne skupštine, izgrađen Sajam, krenula je izgradnja hrama Svetog Save, kako tadašnji mediji pišu „najlepšeg ukrasa modernog Beograda“.
Izgrađene su škole, Muzička i Akademija likovnih umetnosti, bolnice, zabavišta, podignut spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću, otkriven spomenik Franše d’Epereu. Na Karaburmi niče radničko naselje sa dispanzerom, kafanom, pekarom, kasapnicom.
Na ličnom planu obaveze su se samo gomilale, a broj članova porodice se smanjivao. Iste godine kada Vlada postaje gradonačelnik, njegov brat Sotir umire, tako da Vlada Ilić postaje i predsednik porodičnog koncerna, što je značilo da je odgovoran za sve fabrike u vlasništvu porodice Ilić. Posle jednog mandata, a u samom začetku nacističke senke koja će se nadviti nad Starim kontinentom, Vlada Ilić prestaje sa bavljenjem politikom i osvrće se isključivo ka privredi.
Drugi svetski rat proveo je u Beogradu. Ova informacija posebno dobija na značaju kada se zna da je dobio poziv da zajedno sa Vladom i kraljevskom porodicom otputuje u London. Posle kraja Drugog svetskog rata, tačnije posle 20. oktobar 1944. godine, Vlada Ilić, kao i svi članovi njegove porodice, dočekuju poražavajuće dane.
Od moćnika postaje beskućnik. Posle rata je uhapšen i kako stoji u presudi iz 1947. „osuđen na kaznu robije od 10 godina i na trajan gubitak građanske časti i konfiskaciju celokupne imovine“. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici proveo je 7 godina, od pogubljenja ga je, kažu, spasao lično Vinston Čerčil. Kao narodni neprijatelj, žigosan, zaboravljen, prezren umro je u bedi 1952. godine.
„Od naroda nazvan radnička majka, u ime naroda osuđen“, slikovito objašnjava Vladinu sudbinu dr Ivan Becić. Osuđen zbog saradnje sa okupatorom, jer kako piše u presudi „njegove fabrike su radile u ratu i na taj način jačale okupatorski potencijal“.
Kao pokazatelj sve nakaradnosti komunističkih optužnica, još jednom ćemo „pozvati u pomoć“ Vladino poreklo, ali i njegovo dobročinstvo. „Crvena“ vlast je izdajnikom proglasila potomka Jovana Stojiljkovića čiju su glavu Turci nabili na kolac 1877, na mostu u Grdelici.
Vladin otac dao je 400 dukata za mali top za odbranu Vlasotinca od Turaka. Njegovog brata Blagoja, mučki su ubili Bugari 1916. Sa braćom Milanom i Sotirom donira 10000 dinara za Spomen kosturnici u Surdulici, pomaže sa majkom podizanje spomenika u centru Vlasotinca. U Balkanskim ratovima fabrika štofa u Beogradu bila je bolnica, u Prvom svetskom ratu fabrika u Leskovcu pretvorena je u ratnu bolnicu. 1929. pomogao je 320 porodica u Vlasotincu podelom pšenice. Posle savezničkog bombardovanja Beograda, njegova supruga Olga, pomaže žrtvama sa 500 000 dinara. Zaista, jedan zločinački spisak.
VLADA ILIĆ KAO NAŠ SAVREMENIK
Komunizam je u našoj zemlji prestao da postoji pre 45 ili 35 ili 25 godina, zavisi da li za početak pada tog sistema uzimamo Brozovu smrt, prve demokratske izbore ili 5. oktobar. Bilo kako bilo, njega nema između pola i četvrt veka, a kod nas se nije promenilo gotovo ništa. Čini se da su odnosi u društvu ostali isti, a da su samo termini zamenjeni.
Drugovi su postali potrošači, a fiktivnu vladavinu jednakosti zamenila je prava vladavina prosečnošti, što je na koncu isto. Svako ko je bio bolji od proseka nekada, je smatran neprijateljem, buntovnikom, nacionalistom, i u skladu sa tim je zatvaran i mučen. Danas, svaki pojedinac koji se ne uklapa u kalup vladavine prosečnih dobija etiketu političke nekorektnosti i biva diskreditovan, opovrgavan, marginalizovan, što je metod mnogo lakši za telo od, na primer Golog otoka, ali nemerljivo pogubniji za duh.
Kada znamo po kojim principima funkcioniše „demokratski“ sistem danas, ne možemo a da se ne zapitamo šta bi bilo sa Ilićem u ovo, naše doba?
Možemo sa lakoćom da pretpostavimo da bi mladi Vlada, još na početku dvadesetog veka verovatno ostao u Beču, a da bi porodica Ilić u nekom trenutku bila okarakterisana kao tajkunska.
Ljaga sa njegovog lika i dela delimično je skinuta 2009. kada je poništena presuda iz 1947. godine. Osim jedne ulice u prestonici i biste u zoološkom vrtu, o Vladi Iliću velika većina Beograđana, Leskovčana i Vlasotinčana ne zna ništa. Da nije bilo entuzijasta kakav je profesor Saša Z. Stanković, ne bi bilo čak ni ovih istorijskih činjenica zabeleženih na jednom mestu.
Ova sažeta biografija može nas naučiti makar jednu stvar – porodica je osnov napretka jednog društva i urušavanje porodice i porodičnih vrednosti predstavlja urušavanje suverene države.
A, što se tiče samog Vlade Ilića, on je, nažalost, podelio sudbinu Srpskog Mančestera, gde je ponikao kao privrednik. Zajedno, njegov grad i on, predstavljaju simbol uspona i pada srpske građanske klase. Iz Leskovca je 1945. preseljeno desetine fabrika, sva imovina industrijalcima je oduzeta i time nestaje ekonomsko čudo. Ime Vlade Ilića je polako, ali sigurno tokom godina zaboravljano, a imena njegovih dželata su proslavljana kao imena heroja.
Da bi se čudo ponovo desilo, moramo pobediti laž, moramo pobediti zaborav.
