Prvi tekst na ovom projektu koji se osvrće na davno zaboravljeni uticaj ruskog naroda u Leskovcu, doneo vam je, poštovani čitaoci, uvid u uzroke dolaska Rusa u grad na Veternici. Mnogima od njih Leskovac je bio usputna stanica, ali oni koji su ostali brzo su se prilagodili i donosili nova znanja na svim poljima društvenog života. Drugi tekst projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, bliže će vam dočarati kojim su se to poslovima bavili belogardejci u našem gradu.
Prilagođavanje onih Rusa koji su ostali, na naš sistem i naš mentalitet, zaista nije dugo trajalo. Ceo istorijski kontekst strahote Prvog svetskog rata, doneo je demografsku katastrofu Leskovcu, ali i celoj Srbiji. Manjak prevashodno muškog stanovništva uticao je, prirodno, i na manjak radne snag, ali i školovanog kadra. Taj nedostatak se najbolje mogao uočiti u prosveti i kulturi, te su se upravo u tim oblastima Rusi najbrže zapošljavali.
Gimnazija, kao tada najviša obrazovna institucija u gradu, 1920. godine počela je angažovanje Rusa. Jedanaestog decembra, poslednje godine druge decenije dvadesetog veka, kao honorarni nastavnik muzike (horsko pevanje, orkestar), latinskog i nemačkog jezika, u radni odnos stupa Ivan Tatarkin. Tatarkin je završio Pravni fakultet u Petrogradu, kao i kurs crkvenog pevanja na Petrogradskom konzervatorijumu. Tatarkin se pored redovnih nastavničkih poslova isticao i inicijativama za kulturni razvoj škole. U jesen 1928. godine njegovim zalaganjem kupljen je nov bioskopski aparat, koji je instaliran u sali Gimnazije, a 9. decembra iste godine prikazan je film „Carska Rusija“. Ivan Tatarkin proveo je punu deceniju radeći u našoj Gimnaziji.
Devet meseci posle Tatarkina, iz Vršca je u Leskovac premešten Pavle Ohimovski. Ohimovski je završio Filozofski fakultet u Kijevu i imao je položen ispit za profesora. Predavao je fiziku i matematiku četiri godine, a potom je premešten u Ulcinj.
Treći Rus u leskovačkoj Gimnaziji bio je Ivan Mesendžič. Mesendžič je takođe predavao fiziku i matematiku, a prema dostupnim podacima on je najduže boravio u našem gradu. Njegov rad se pominje u izveštajima iz 1921. a zatim i između 1931. i 1940. godine. Ne možemo tvrditi sa sigurnošću da je rad bio kontinuiran, ali se pretpostavlja da je kao nastavnik radio pune dve decenije.
Dva Ivana i jedan Pavle, u prvim godinama posle rata, bili su ti koji su otvorili vrata prosvete ruskim emigrantima u Leskovcu. U kasnijim godinama primljeno je na desetine školovanih Rusa. Ipak, postojao je skepticizam u određenim „visokim krugovima“ leskovačkog društva. Naime, direktor Gimnazije Jerotije Novitović, 15. novembra 1921. godine poslao je dopis Ministarstvu prosvete koji se odnosio na jezičke barijere u predavanaju gradiva. Uprkos dopisu politika Kraljevine ostala je ista, te se nastavilo sa zapošljavanjem kvalifikovanog ruskog kadra.
Među onima koji su se zaposlili u kasnijim „talasima“, posebno se izdvaja jedan olimpijac – Boris Nepokupnoj. Nepokupnoj je učestvovao na Olimpijskim igrama 1912. godine u Štokholmu, gde je u borbi sabljom osvojio srebrnu medalju. U leskovačku Gimnaziju dolazi u proleće 1926. godine. Završio je vojnu akademiju, kurs za gimnastiku u Taškentu i školu za mačevanje u Petrogradu. Pre dolaska u naš kraj bio je aktivni oficir u carskoj vojsci, pripadnik 6. konjičkog puka. Njegov puk je naneo teške gubitke Crvenoj armiji, zbog čega se u godinama posle Drugog svetskog rata Boris pribojavao odmazde.
Dao je nemerljiv doprinos razvoju fizičke kulture i pedagogije u Leskovcu, zbog čega je u više navrata biran za načelnika Sokolskog društva u Leskovcu. Na njegovu inicijativu, školske 1929/30, kupljen je prvi mačevalački pribor u Gimnaziji, i od te godine mačevanje postaje sastavni deo fizičke kulture leskovačkih gimnazijalaca.
Zanimljivost koja je vezana za Nepokupnoja tiče se njegovog porekla. Boris je tvrdio da su njegovi preci Srbi, doseljeni na Kuban, a da su se u Srbiji prezivali Nepokupovići. Za nekoliko vekova koliko su Nepokupovići ili Nepokupnoji boravili na Kubanu, stekli su veliko bogatstvo. Do početka Velikog rata imali su posed velik gotovo 600 hektara.
Verovatno zbog svog porekla, Boris se ponajbolje uklopio od svih ruskih nastavnika. Ostao je stanovnik našeg grada sve do smrti 1972. godine. U 85. godini života, stanovnici Vučja pronašli su njegovo telo pored reke Vučjanke, u čije je prirodne lepote bio veliki zaljubljenik i pored koje je provodio gotovo svaki slobodni dan. Generacije đaka ga pamte kao tačnog, urednog, disciplinovanog profesora, voljenog među učenicima, ali i među kolegama.
Osim u prosveti, Rusi su ostavili bitan trag u trgovini, industriji, zdravstvu, čemu ćemo se detaljnije posvetiti u narednim tekstovima ovog projekta. Prvobitna poslovna i profesionalna afirmacija se vezuje gotovo isključivo za školstvo. U svoj svojoj tragediji, u propasti trovekovnog carstva Romanovih, Rusi su ipak uspeli da deluju pozitivno. Njihova uloga prosvetitelja u vremenu okovanom tamom i smrću, ostaće zauvek zapamćena u srpskoj nacionalnoj, i leskovačkoj lokalnoj istoriji.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Ruski emigranti u leskovačkom kraju“, koji naše udruženje realizuje uz sufinansiranje grada Leskovca.
