Stotinu osam godina. Toliko vremena je prošlo od kraja Velikog rata. Bezmalo decenija više od veka od krunisanja najveće pobede u istoriji srpskog naroda. Neko bi, iz današnje perspektive, pitao kolika je cena plaćena i vredi li žrtvovati četvrtinu stanovništva zarad slobode? Naši preci koji su život položili na velikom prostoru od Drine, Dunava i Save, preko Jonskog i Egejskog mora, do krševa Kajmakčalana, rekli bi da je plaćena cena koja se mora platiti, te da život ima smisla samo ukoliko ga živi slobodan čovek. Dok god živi sećanje na Cer i Kolubaru, dok se god iz srpskih grla kliče Mišiću i Stepanoviću, žrtva nije bila uzaludna.
Ipak, ne možemo da ne pomislimo na one male, obične, a velike ljude. Na one vojnike opisane u čuvenom Popovićevom delu „Knjiga o Milutinu“. Šta s njima? Šta je s njihovim imenima i pričama? Šta je sa njihovom slavom? Oni i nisu ratovali zbog svojih imena, priča i slave. Svi oni su se borili iz duboke, ukorenjene svesti da postoji nešto mnogo veće od njih. Svesti da država nije njihova. Oni su se borili u jednom jasnovidu da je zemlja pozajmljena od potomaka, a ne nasleđena od predaka. U pomenutoj jasnoći, utemeljenosti i svesti oni su otelotvorili onu Berkovu misao o državi kao partnerstvu svih koji su u njoj živeli i svih koji će u njoj živeti.
Dakle, naši slavni preci bili su svesni okrutnosti istorije prema običnom čoveku. Međutim, na ovom mestu valja istaknuti okrutnost, ali i nemarnost isključivo srpske istorije. Srpska nacionalna istorija je prebogata, ali upravo u tom bogatstvu leži i njeno prokletstvo. Mnogi vrsni, veliki ljudi, mnoge ličnosti koje bi u drugim državama bile slavljene, kod nas su potpuno zaboravljene, izbrisane iz kolektivnog sećanja. Zbog toga ovom prilikom nećemo pisati o sutonu Prvog svetskog rata, niti opisivati čitaocu dobro poznate događaje. Nećemo se vraćati na 1918. godinu, već na 1915. godinu.
Kako je istorija skup međusobno povezanih događaja koji neprestano utiču jedni na druge, konačne pobede 1918. godine ne bi bilo da ona nije izvojevana u jednoj dugoj, jesenjoj, kišnoj bici na jugu Srbije tačno tri godine ranije.
LESKOVAČKI MANEVAR
Tokom svog kratkog, ali silovitog i verovatno preteranog razvoja, psihologija je ustanovila alate, instrumente koji imaju veliki značaj, kako u našim svakodnevnim aktivnostima, tako i u nekom vidu duhovnog i društvenog uzdizanja. Jedan od najznačajnijih alata koji se može koristiti u najmanje pet podoblasti psihologije: pamćenje i učenje, kognitivni razvoj i mišljenje, psihoanaliza, uslovljavanje i emocionalne reakcije, klinička psihologija; jesu asocijacije.
Asocijacije nam mogu oblikovati stav, predstavu, mišljenje o nekoj grupi ili nekom pojedincu, a gradovi nisu izuzetak. Stoga, na pomen Leskovca svako će se prvo setiti gurmanluka, što nužno ne mora da predstavlja ništa loše, ali se čini da je pomenuta asocijacija prenaglašena, preustaljena i u kontekstu ponekad podrugljiva. Da je Leskovac mnogo više od ajvara i roštilja pokazali su ljudi koji su ga stvarali i gradili, od Stefana Nemanje, preko Nikole Skobaljića, do porodica Teokarević i Ilić. Pokazala je privreda koju su isti ti Leskovčani izgradili i unapredili između dva svetska rata. Pokazala je kultura u liku i delu Sretena Dinića i Nikolaja Timčenka. Ipak, čini se da bi samo jedan istorijski događaj, događaj iz već pomenute 1915. godine, umnogome promenio percepciju o Leskovcu kod ostatka Srba. Taj događaj bila je Bitka na Moravi, poznatija i kao Leskovački manevar.
Posle prvih, velikih uspeha Antante koje je imala naša vojska 1914. godine, Nemci i Austrougari uočili su da će oni sami mnogo teže savladati Srbiju. Sledeće godine, zato, u pakt sa njima ulazi i Kraljevina Bugarska tako da Srbija osim sa severa i zapada biva napadnuta i sa istoka. Bugari, željni osvete za neuspeh u Drugom balkanskom ratu godinu dana ranije, i duboko ubeđeni u svoje pravo na teritorije Stare i južne Srbije, ulaze u ovaj sukob krvoločnije nego ikada.
Pritisak na Srbiju postajao je sve veći i jedina mogućnost za srpsku vojsku, ali i narod i vladu bilo je povlačenje na Kosovo i Metohiju. Feldmaršal Makenzen kao iskusni vojnik naredio je Bugarima da preseku liniju koja je vodila od Vranja do Leskovca, pa dalje do topličkog kraja i na taj način onemoguće povlačenje srpskih snaga prema Prištini. U ovu akciju krenulo je gotovo 300 hiljada bugarskih vojnika i oficira i u početku su zbog brojnosti i boljeg naoružanja lako napredovali. Bugari su sa svojih 195 hiljada vojnika i više od 400 topova za trenutak zastali nadomak Vlasotinca, gde ih je čekala mala i iscrpljena Timočka divizija sa manje od 15000 vojnika.
Timočani su junački izdržali prvi udar, ali posle drugog su morali da se povuku prema Leskovcu kako bi sačuvali snage i omogućili što duži otpor i odstupnicu ostatku vojske. Posle povlačenja pridružuju im se drugopozivci iz Šumadijske i Moravske divizije, iskusniji vojnici u četvrtoj i petoj deceniji života.
Vojvoda Stepa Stepanović imao je težak zadatak da postavi komandanta ovoj mešovitoj vojsci, koja je morala da uradi nemoguće – da zaustavi više dana četiri puta brojniju vojsku. Izbor prekaljenog vojvode pao je na pukovnika Ljubomira Milića. Sa svoje pedeset i četiri godine Milić je spadao u red oficira koji su prošli sve oslobodilačke ratove i bio je čovek koji i pored svog visokog čina lako, efikasno i prijateljski razgovara sa svim vojnicima.
Pukovnik Ljubomir Milić posle školovanja u Rusiji postavljen je za ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića, te biva penzionisan po povratku dinastije Karađorđević na presto. Ipak, kao i svi dobri oficiri, vraćen je pre početka Prvog balkanskog rata gde je nacionalni interes bio preči od dinastijskih podela.
Na čelu sa Milićem srpska vojska se ulogorila kod Puste reke koja je predstavljala prirodnu prepreku u pravcu jug-sever i dato mu je naređenje da čeka Bugare i da što je više moguće izdrži. Tendencija i odlika svake velike istorijske ličnosti jeste buntovnost, a pukovnik se nije pokazao kao izuzetak. Miliću nešto kao da je sinulo u glavi tog hladnog jesenjeg jutra 1915. godine. Obratio se svojim vojnicima rečima: „Koje bre čekanje, da nas potamane!? Ima da ih oteramo u tri lepe… Bugarske!“ Tri lepe su predstavljale tri pravca na koja je udarila srpska vojska. 45000 Srba krenulo je na 195000 Bugara, ne samo u napad već u pravi juriš. Tog jedanaestog novembra Bugari su bili totalno zbunjeni i uplašeni da su se begom vratili odakle su došli, pa čak i malo dalje od toga.
Timočani, Šumadinci i Moravci učestvovali su u slavnom „Leskovačkom manevru“ i više od 6 hiljada naših predaka, članova ovih divizija, dalo je živote kako bi zaštitili liniju Kuršumlija-Prokuplje-Lebane i narod koji se kretao istom. Pukovnik Ljubomir Milić iduće godine unapređen je u čin generala i učestvovao je u svim značajnim bitkama do kraja rata kao komandant Moravske divizije.
NEPREKIDNI KRUG STRADANJA
Istorija Srba u dvadesetom veku predstavlja jedan krvavi, neprekidni i ponavljajući obrazac stradanja, iskušenja, umiranja, ali i vaskrsenja. Mnogi teoretičari, lažni i pravi, mnogi istoričari i analitičari, bave se alternativnom stvarnošću, te često dolaze do zaključka da Srbi konstantno ništa ne uče iz svojih istorijskih gešaka. Kada istoriju posmatrate samo kroz brojeve, kada jedan narod definišete samo kroz statistiku, brojke u stanovništvu, brojke u ekonomiji, brojke u napretku, ta konstatacija je verovatno tačna. Međutim, ono što ti isti stručnjaci zaboravljaju, namerno ili slučajno, jeste jedan gen, jedan senzor koji se Srbima ne može osporiti – to je senzor slobode.
Četiri godine po povratku u svoju domovinu, jedan od naših najvećih pisaca ikada, Miloš Crnjanski, pristao je da uradi „Prustov upitnik“. Za čitaoce koji do sada nisu imali priliku da se susretnu sa ovim svojevrsnim testom ličnosti, on je koncipiran kao niz kratkih pitanja na koja je potrebno dati što kraće i što preciznije odgovore. Te 1969. godine, kada je svet hipnotisano gledao kako SAD odnosi pobedu u „trci u naoružanju“ sletanjem na Mesec, kada se svet divio ljudskom napretku i progresu ne shvatajući da je time nepovratno ušao u doba nihilizma i satanizma, Crnjanski nam je dao samo jednom rečju mapu i skicu onoga šta mi zapravo jesmo i ko treba da budemo u dvadeset i prvom veku.
Naime, jedno od pitanja upitnika glasilo je: „Šta je po Vama vrhunac bede?“, a odgovor rođenog Čongrađanina bio je tako jednostavan, a tako celovit, tako istinit i potresan. Odgovor je bio – ropstvo. Dok čitav svet hrli u ruke kapitalizmu i materijalizmu, dok se čovečanstvo bori da u toj kapitalističkoj džungli stekne novac kao vrhunsko sredstvo sreće, dok bi devedeset i devet posto svetske populacije reklo da je vrhunac bede siromaštvo, Crnjanski daje jedno otrežnjenje. Prodati slobodu, to je čovekova beda.
Kada tako razmišlja najveći mislilac među nama, čovek koji je prvi krenuo da priča o srpskom stanovištvu, onda iz tog srpskog stanovištva ponovno stradanje nije glupost i nenaučena lekcija iz istorije. Ponovno stradanje predstavlja konstantno potvrđivanje naroda u istini i u istorijskoj ispravnosti. Zato, nasuprot podnaslovu ovog dela teksta, srpska istorija dvadesetog veka može se nazvati beskrajnim krugom borbe za pravdu i istinu, a stradanje je samo nužna posledice borbe.
Neprekidna bitka za istinu i pravdu često je nelogična iz ljudskih i realističkih svetonazora, jer ne podrazumeva želju za ostvarenjem ličnih, pa ni nacionalnih interesa. Čini se da Srbi imaju taj dar i tu kletvu da reaguju na svaki vid nepravde i ropstva. Najbolje je takvo stanje definisala jedna kontroverzna, ali značajna ličnost naše istorije – Dimitrije Ljotić, rekavši: „Tek kada svi narodi budu srećni – i srpski narod će biti srećan.“
ZABORAV KAO DUGI SAN
Bitka na Moravi koju smo opisali u prethodnim redovima, trajale je od 14. oktobra do 25. novembra 1915. godine. Njen vrhunac u vidu kontranapada srpske vojske pod nazivom „Leskovački manevar“ dogodio se 11 . novembra. Ovo su samo dve rečenice i tri datuma, a upravo one oslikavaju svu našu propast. Prošetajte se ovih dana po leskovačkoj Širokoj čaršiji, pomenite „Manevar“ i dobićete pogled najsličniji onoj metafori o teletu i šarenim vratima. Kako smo došli do toga?
Izvore tolike količine zaborava i apatičnosti možemo tražiti, naravno, od Savezničkog bombardovanja 1944. godine, preko dugog procesa ispiranja mozgova kroz učenje o Jajcu, ofanzivama i Titovom psu, pa sve do današnjih dana. Ipak, čini se da su kolektivno sećanje, osećaj pripadnosti naciji, ali i lokalpatriotizam, progreisvno potiskivani najviše u periodu „demokratije“ i „građanštine“. Upravo u proteklih 26 godina smo stvorili gramzivi, pohlepni sistem, sa jednom metropolom na čelu, a metropola, po Špengleru, jeste „kolosalni parazit čiji rast vampirski crpi vitalne energije civilizacije, nadasve poljoprivrede, podrivajući tako sopstvenu osnovu i izazivajući time sopstvenu propast“. Postali smo u protekle dve i po decenije građani u onom najgorem smislu, koje je Leon Bloa definisao kao „svinje koje samo žele da umru prirodnom smrću“.
Ima li onda izlaza? Naravno, kao i uvek, ali izlaz ne može biti lak. Moramo shvatiti da smo mi trenutno potpuno otuđeni od onoga što srpska baština predstavlja. Bela Hamvaš baštinu definiše kao „metafizičku budnost“. Dakle, srpski narod je u jednom dugom i kolektivnom metafizičkom snu. Buđenje iz istog mora se temeljiti na demetropolizaciji, jačanju lokalnih srpskih tradicija kroz učenje o lokalnoj istoriji i nasleđu, ali u okviru jedne veće srpske integralističke priče.
Za početak, kako bismo počeli sa procesom buđenja, istoriju moramo tumačiti, ali ne smemo plakati nad njom i ne smemo nju koristiti kao opravdanje naše generacijeske nesposobnosti. Fjodor Dostojevski nas u svojim „Zapisima iz mrtvog doma“ upozorava: „Vreme bi već bilo da prestanemo sa apatičnim kukanjem na sredinu koja nas je upropastila.“ Zatim moramo da ispitamo, kako Hese kaže, „koliko smo sami krivi“. Koja je naša pojedinačna uloga u tom kolektivnom anesteziranju i zašto mi sami ne krenemo putem svetosavlja i srpske integralnosti? Zašto ja ne bih bio vodilja i primer – to je pitanje koje će označiti početak buđenja.
Koliko smo daleko od tog cilja, verovatno niko ne zna. Međutim, najbolje vreme za početak ma kakve promene bilo je juče, a drugo najbolje vreme jeste danas. Iskoristimo to drugo najbolje vreme i pronađimo mapu koju nam je Miloš Crnjanski odavno podario.
