Rat je zasigurno najstravičnija pojava koja može da zadesi kako ljudsko biće pojedinačno, tako i jedan narod u celini. Ipak, stvari su podešene tako da i u najgorim momentima postoji makar iskra nečega dobrog, neke nade i naposletku nečeg katarzičnog, a vojni sukobi nisu izuzeci. U skladu sa tim pravilom, Prvi svetski rat predstavlja najtragičnije, ali i najslavnije dane srpske istorije. Slava tih dana ne ogleda se samo u herojstvo i čojstvu naših predaka, već i u broju prijatelja koje je naše zemlja dobila.
One koji su krenuli da usled stradanja gaje simpatije prema našem narodu možemo nabrajati danima, ali od svih njih se izdvaja jedno ime – Arčibald Rajs.
Kako je pre 4 dana obeleženo devedeset i sedam godina od Rajsove smrti, ovo će biti prvi „Književni utorak“ koji neće biti posvećen književniku. Ipak, iako nije bio književnik po profesiji, Rajs je svakako bio čovek od pera i zaslužuje da se nađe u našoj redovnoj rubrici, a čitalac će u narednim redovima otkriti i zašto.
Arčibald Rajs (Rudolf Arčibald Rajs) bio je švajcarski kriminalista, forenzičar, profesor i publicista, ali je u istoriji Srbije ostao upamćen pre svega kao veliki prijatelj srpskog naroda. Rođen je 8. jula 1875. godine u nemačkom gradiću Hauzahu, a umro je 7. avgusta 1929. godine u Beogradu. Bio je jedan od pionira moderne kriminalistike i među prvima je primenjivao naučne metode i fotografiju u istraživanju zločina.
U Srbiju je došao 1914. godine, na početku Prvog svetskog rata, kao neutralni stručnjak koji je trebalo da ispita zločine austrougarske vojske nad civilnim stanovništvom. Obišao je brojna mesta u Srbiji, razgovarao sa svedocima, pregledao tragove i fotografisao posledice zločina. Svoja zapažanja pretočio je u izveštaje i knjige, među kojima su posebno značajne „Kako su Austro-Ugari ratovali u Srbiji“ i „Izveštaj o zločinima austrougarske vojske“. Njegovi zapisi imali su veliki značaj jer su evropskoj javnosti predstavljali svedočenja čoveka koji je događaje lično istraživao.
Rajs je tokom rata ostao uz srpsku vojsku i prošao sa njom kroz teške dane povlačenja i borbi. Svoja iskustva zapisao je u delima „Pisma sa srpsko-makedonskog fronta“ i „Šta sam video i proživeo u velikim danima“. U njima nije pisao samo o ratnim događajima već i o običnim vojnicima, njihovom stradanju, hrabrosti i odnosu prema domovini. Posebno je cenio srpskog seljaka-vojnika, u kome je video jednostavnost, poštenje, solidarnost i veliku spremnost na žrtvu.
Posle rata Rajs je ostao u Srbiji i uključio se u razvoj kriminalističkih službi. Međutim, vremenom je počeo da primećuje i ono što ga je razočaravalo u novom društvu.
Smatrao je da se moralne vrednosti i osobine koje je upoznao kod običnog naroda tokom rata gube pod uticajem političkog karijerizma, korupcije, sebičnosti i borbe za lične interese.
Zbog toga je njegovo najpoznatije delo „Čujte, Srbi! Čuvajte se sebe“, napisano 1928. godine, svojevrsna poruka i opomena srpskom narodu. Rajs u njemu otvoreno govori i o vrlinama i o slabostima Srba. Njegova kritika je oštra, ali nije neprijateljska – upravo suprotno, proizlazi iz velike privrženosti Srbiji.
Rajsov književni rad zato ne pripada klasičnoj književnosti. Njegove knjige su mešavina memoara, ratne publicistike, dokumentarnih zapisa i političko-moralnih razmišljanja. Njihova najveća vrednost je u tome što piše kao neposredni svedok događaja, jednostavno i bez mnogo ulepšavanja. Upravo zbog toga njegovi zapisi i danas imaju istorijsku i književnu vrednost.
Arčibald Rajs umro je u Beogradu 1929. godine, ali je do kraja života ostao vezan za Srbiju. Po njegovoj želji, srce mu je položeno na Kajmakčalan, uz srpske vojnike poginule na Solunskom frontu. Gotovo stotinu godina kasnije, čine se da Srbi još uvek ne čuju i da se još uvek ne dozivaju pameti. Kada Rajsovi zapisi uđu u obaveznu lektiru, kada se svaki srednjoškolac upozna sa stradanjem svog naroda, znaćemo da je ozdravljenje kolektivnog čula sluha veoma blizu.
Naslovna fotografija preuzeta sa Vikipedije
