Na današnji dan obeležavamo 107 godina od pobede u Prvom svetskom ratu. Tom prilikom podsetićemo se lika i dela Milutina Bojića, čoveka čiji su život i stvaralaštvo neraskidivo vezani za sudbinu srpskog naroda u Velikom ratu.
Milutin Bojić bio je pesnik koji je u samo dvadeset pet godina života uspeo da napiše stihove toliko snažne da su nadživeli i njega i epohu u kojoj su nastali. Njegovo ime, zauvek vezano za „Plavu grobnicu”, postalo je simbol patnje, dostojanstva i vere u besmrtnost srpskog naroda.
Rođen je 19. maja 1892. godine u Beogradu, u porodici trgovca Svetislava i majke Jelene. Bio je izuzetno nadaren već kao dečak — govorio je nekoliko jezika, interesovao se za filozofiju, istoriju i umetnost. Gimnaziju i Filozofski fakultet završio je u Beogradu, gde se kretao među tadašnjom književnom elitom. U mladosti su mu uzori bili pesnici simbolizma i romantizma, ali se brzo razvio u samosvojan glas, prepoznatljiv po spoju filozofske dubine i lirske topline.
Njegove prve pesme izlazile su u Bosanskoj vili, Brankovom kolu i Srpskom književnom glasniku.
Rat je, međutim, promenio sve. Kada su topovi zagrmeli nad Srbijom, Bojić nije ostao po strani. Priključio se vojsci i radio kao cenzor i ratni izveštač pri Vrhovnoj komandi. U rovovima, u haosu i bedi povlačenja, rodila se njegova druga i najpoznatija faza – poezija bola, ponosa i besmrtnosti. Sa srpskom vojskom prešao je strašni put preko albanskih planina 1915. godine, video smrti, glad i ledenu tišinu u očima izmučenih vojnika.
Na ostrvu Krfu, gde su se preživeli vojnici oporavljali, Bojić je napisao ciklus pesama koji će posthumno biti objavljen pod naslovom Pesme bola i ponosa.
Bojić nije doživeo kraj rata. Na Krfu je oboleo od tuberkuloze, tada gotovo neizlečive bolesti, i umro 8. novembra 1917. godine u Solunu. Sahranjen je na vojničkom groblju Zejtinlik, među saborcima o kojima je pevao. Imao je samo 25 godina. Njegova smrt bila je simbolična završnica jedne epohe — generacije mladih intelektualaca i umetnika koji su u ratu sagoreli, ali su svojim delima ostavili svetlost.
Iako kratak, njegov opus zadivljuje dubinom i snagom izraza. Bojićeva poezija spaja modernističku osećajnost sa klasičnim idealima lepote i moralne uzvišenosti. U njegovim stihovima oseća se uticaj antičkih motiva, biblijskih slika i narodnog duha, ali i trag filozofske tuge čoveka koji u svemu vidi prolaznost i smisao. Njegove drame – poput „Kraljeve jeseni” i „Uroša V” – preispituju moralne dileme moći, odgovornosti i vere.
Posle njegove smrti, prijatelji su sabrali rukopise i objavili Pesme bola i ponosa 1918. godine. Knjiga je odmah postala simbol srpske ratne epopeje. Milutin Bojić je ušao u red besmrtnih, rame uz rame sa Disom, Dučićem i Rakićem, ali s posebnim mestom – on nije samo pevao o ratu, on je bio njegov svedok, njegova žrtva i njegov hroničar.
Pesma „Plava grobnica“ od tog trenutka postaje himna života, smrti i vaskrsenja srpskoga naroda u prvom svetskom ratu. Vredno je, na današnji dan, pročitati je još jednom.
PLAVA GROBNICA
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina?
To velika duša pokojnikā luta.
Stojte, galije carske! Na groblju braće moje
Zavi’te crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, kô pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ’ nedra zemlje i nebeskog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
Pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom!
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
