KNJIŽEVNI UTORAK: Desanka Maksimović

U četvrtak, 24. jula, ekipa Radničkog 1923, ugostila je na Čika Dači, Klaksvik sa Farskih Ostrva u okviru kvalifikacija za UEFA Ligu Konferencija. Navikli ste da ovako počinju tekstovi u okviru rubrike „Sportski četvrtak“, pa se sada s pravom pitate kakve veze ova informacija ima sa književnošću.

Naime, gostujući fudbaleri uradili su gest vredan divljenja. Slobodno vreme u Kragujevcu iskoristili su za posetu Spomen parku „Šumarice“. Ovaj potez Farana inspirisao je našu redakciju da se ovog utorka prisetimo lika i dela Desanke Maksimović, koja je svoju najčuveniju pesmu Krvavu bajku, posvetila upravo žrtvama, pre svega školarcima, zločina u Kragujevcu.

Nastavak teksta osim nekoliko redova o liku i delu čuvene pesnikinje, donosi i stihove Krvave bajke, ali i link kolumne koju je urednik Leskovačkih priča pisao u novembru 2023.

Desanka Maksimović bila je pesnikinja nežne reči i dubokih osećanja, žena koja je kroz stihove umela da govori i o ljubavi i o smrti, i o narodu i o tišini. Rođena u okolini Valjeva 1898. godine, provela je detinjstvo okružena prirodom i ljudima koji su nosili dostojanstvo u siromaštvu. To je kasnije postalo nit u njenoj poeziji — jednostavna, a snažna, tiha, a nepokolebljiva.

Studirala je filozofiju i radila kao profesorka, ali je pisanje bilo njeno pravo zvanje. Najviše je pamtimo po zbirci „Tražim pomilovanje“, koja je u socijalističko vreme odjeknula kao tihi bunt jedne dame sa stilom. Njeni stihovi o Kragujevačkim đacima nisu samo pesma — to je opomena, to je sećanje, to je rana.

Desanka je živela tiho, ali ostavila trag koji se i danas čita naglas. Njeno delo ne pripada samo književnosti, već i našem kolektivnom sećanju.

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.