Istorija sukoba čoveka sa čovekom, nastaje odmah po postanku naše vrste. Ratovalo se kroz postojanje ljudskog roda zbog svega i svačega. U ratna dejstva ulazilo se zbog: teritorije, slave, osvete, religije, a ako je verovati Homeru, ratovalo se i zbog ljubavi (ili preljube (?)). Sve to su samo ukrasi i pridavanje lažnog, ali potrebnog smisla sukobima.

Boriti se za viši cilj i umreti za njega, možda je iluzorna, sigurno pogubna, ali je naposletku katarzična ideja koju jedan ratnik nosi u sebi.

Bez obzira na slavne primere neverovatnih podviga i junaštva, postoji jedan zajednički imenilac svim ratovima, od Troje, preko Termopila i Kartagine, putem Kosova Polja i Angore, pa do Austrelica, Verdena i Cera i na kraju Staljingrada i Kurska, svaki sukob počinjao je zbog resursa.

Resursi, kako samo gruba i tuđa reč. Upotrebimo u ovom kontekstu onda reč imetak – ukupnost onoga što neko ima. Imati ono što neko drugi nema, bogatstvo je čoveka i naroda. Želeti ono što neko drugi ima, prokletstvo je čovekovo i narodno.

Imeci su se kroz istoriju menjali u zavisnosti od potreba napadača. Hrana, obradivo zemljište, rude, putevi, reke, mora,... Ubijala su se nevina stvorenja, samo da bi se do njih dolazilo. Ipak, u celoj toj zbrci i pohlepi, moramo postaviti jasnu granicu između napadača i napadnutog. Napadnuti može sebi pripisati epitet pravičnosti.

Iako je vrlo teško ponekad utvrditi ko je prvi napao, spokojno možemo reći da se naša Srbija najčešće branila od pohlepnika.

Elem, vratimo se na imetke. U modernim ratovima čija su najzačajnija bojna polja negde daleko izvan tenkova, pušaka i krvavih livada, velike sile shvatile su da je najbitniji imetak jedne države – mladost.

Kontrolisati mladost znači u potpunosti kontrolisati budućnost jedne zemlje. Kontrola naših mladih sugrađana vrši se preko društvenih mreža, reklama, podmetanjem lažnih uzora. Međutim, najopasnija manipulacija događa se putem obrazovnog sistema.

Novi okupator kao svoj prioritet, jednog oktobarskog dana, pre više od dvadeset i tri godine, stavio je urušavanje prosvete. Posle skoro dve i po decenije, čini se da je u potpunosti uspeo u ostvarivanju svog primarnog cilja.

USPOSTAVLJANJE TRŽIŠTA

Glavna odlika neoliberalnog kapitalizma jeste uspostavljanje jednakih šansi za sve. Bar tako kažu kapitalisti u „Armani“ odelima i cipelema četvorocifrene vrednosti (u evrima). Kada je taj sistem konačno došao umesto „surove tiranije“ Slobodana Miloševića, dao je jednake šanse za takmičenje svima u svemu, samo su kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“, neke životinje bile jednakije od drugih.

Početak trke u obrazovanju predstavlja Zakon iz 2009. koji je rekao da, „Zavod za udžbenike“ neće više biti jedina kuća koja će štampati knjige za osnovne i srednje škole u Srbiji.

U trci za edukaciju naše dece, iz ove perspektive, najbrža je bila nemačka kompanija (gle čuda baš nemačka), „Klett“. Ono čega se gnušaju kapitalisti jeste potpuno vlasništvo ili monopol. Zato, da bi sve bilo u fer i korektnom duhu, te da niko ne bi kontrolisao baš sve, pored Kleta, najzastupljenije izdavačke kuće u našim osnovim školama su  „Novi Logos“ i „Freska“. Po imenima, reklo bi se, domaće, hrišćansko nastrojene kuće.

Tu međutim leži najveća zamka. Ove tri kuće imaju daleko više zajedničkog nego što iko misli. Naime, Klet, Freska i Novi Logos, sve spadaju pod Kletovu grupu i sve tri su u Beogradu registrovane na istoj adresi – Maršala Birjuzova 3-5. Dve od ove tri izdavačke kuće, su društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) sa stoprocentim udelom u stranim zemljama. Te dve strane zemlje su Hrvatska i Slovenija.

Dakle, kalup našoj deci daje Berlin, a završnu sliku, uz seciranje i kasapljenje, daju nam verni istorijski saradnici Nemačke, Zagreb i Ljubljana.

DEVALVIRANJE STRUKE

Sledeći korak u celokupnom projektu kontrole mladosti, jeste unižavanje vrednosti učitelja, nastavnika i profesora. Davanje, oblikovanje i spašavanje života, tri su najbitnije stavke u svakom društvu. Osobe koje učestvuju u ovim procesima, morale bi da budu posebno tretirane, zaštićene, ali na kraju i najviše plaćene u svakoj državi.

Majka daje život, prosvetni radnik daje znanje i oblikuje razmišljanja pa samim tim i život mladog bića, a lekar ga spašava i produžava. Donekle smo svesni važnosti trudnica i porodilja, još uvek posedujemo određeno poštovanje za doktore i lekare, ali svi zajedno zanemarujemo značaj i doprinos naših učitelja.

Današnje plate prosvetnih radnika su mizerne. Gotovo svi su prinuđeni da pored posla u školi drže privatne časove, kako bi prehranili porodice. Čest je slučaj da su privatni časovi isplativiji od škole, te nas je ovaj koncept tržišnog kapitalizma doveo do toga da učeni ljudi, najviše pažnje posvećuju deci koja ih najviše plaćaju. Iako u poslednje vreme država pokušava da vrati ugled ovoj profesiji kakvim-takvim povećanjem plate, sloboda neće biti dostižna bez velikog i osetnog povećanja zarada i ugleda našim prosvetnim radnicima.

Ovde nažalost nije reč samo o novcu. Raznim zakonima, izmenama i dopunama, učitelj je izgubio svaki autoritet. Vođenjem računa o svakojakim pravima dece, zaboravili smo pravo prosvetara, da dete napravi u čoveka.

PRVI PROBNI BALONI – DESANKA

Prvi znak potpunog poraza našeg tradicionalnog obrazovnog sistema, desio se u kasno proleće 2020. godine. Ceo narod je već bio umoran od doktora Kona i njegovih brojki o korona virusu, i u tom umoru i letargiji, planirano je da se ispod žita provuče jedna odluka.

Verovatno najveća srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, bila je izbačena iz gimnazijske lektire. Brzo su se digla raznorazna društva, pesnici i intelektualci i požar je prividno ugašen. Kordinator u Zavodu za obrazovanje, Dejana Miljić Subić, dala je jedno šturo obrazloženje ove sramne odluke: „U četvrtom razredu je prevelika gužva, oni ranije završavaju, a želeli smo da je uklopimo negde  gde može tematski potpuno da se diše. Da je učenici osete i razumeju. Onda je krenuo rat, neko je rekao da je to zločin.“

Jasno je da nam uvažena kordinatorka objašnjava da je učinila uslugu nerazvijenom srpskom sistemu. Maturanti od Desanke ne mogu da dišu.

Nekako je brzo splasnula ova tema, jer se Desnka vratila u naše učionice. Ono što su vešto uspeli da urade, jeste na primer izbacivanje Tolstojevog dela „Rat  i mir“, a ubacivanje „Frankenštajna“ Meri Šeli. U njihovom svetu svakako ćete pre sresti Frankenštajna, nego kneza Andreja Nikolajeviča Bolkonskog.

Videli su „evropski prijatelji“ Srbije da i pored burne reakcije javnosti, promene mogu vršiti relativno nesmetano. Upravo ti „prijatelji“ moći će da tumače ovaj tekst, kao napad na englesku ili nemačku kulturu što je totalna zamena teza. Niko od Srba nije protiv Engleske koju predstavlja Šekspir, niti protiv Nemačke koja se ogleda u Geteu, ali ako jedne predstavlja Frankenštajn, a drugi nam štampaju udžbenike u kojima učimo o tatama i tatama i o Albancima-Ilirima, onda se odgovor sam nameće.

POSLE TRI GODINE, OPET DESANKA

Pre dva dana stigla nam je još jedna šokantna vest. Ime osnovne škole u Biljači pokraj Bujanovca, neće više nositi ime Desanke Maksimović, već Ismaila Kadarea.

Predsednik opštine Bujanovac Ramadani, kaže da nije reč o nikakvoj provokaciji i podizanju tenzija.

Svaka nacionalna manjina mora imati pravo na sopstveno ime, pismo i identitet. Mnogi Albanci nisu teroristi i separatisti i državljani su Srbije. Širom Vojvodine škole nose imena mađarskih književnika i značajnih ličnosti. Ali, zašto onda baš njeno ime menjate? Zašto vam ona smeta? Ona koja je volela ljude i život. Ona koja je tražila pomilovanje za sve nas. Kako, osim provokacije, tumačiti pokušaj da se ime jedne tako mile duše izbriše sa juga Srbije?

Ova odluka nije konačna. Kako kaže ministarka prosvete Đukić Dejanović, ministarstvo će dati konačnu reč. To nije sporno. Ali da li bi ikoga od nas čudilo da se ovaj nezabeležen slučaj do sada, ipak dogodi u zemlji Srbiji? Nažalost, nikoga. Zapitajmo se onda kuda plovi naš brod? Odgovor na to pitanje može nam doneti strašnu istinu. Provalija je na svega nekoliko metara. Ako se pogubna tendencija nastavi, za pedesetak godina, za neke Srbe ukoliko ih još bude bilo, biće sasvim normalno da neka većina donese odluku o promeni naziva škole, recimo u Leskovcu, gde se ona  više neće zvati „Vožd Karađorđe, već „Hašim Tači“.