Ako uzmemo za primer običnog čoveka, gotovo kao pravilo u najvećem broju slučajeva možemo da postavimo da proces obogaćivanja i napredovanja na društvenoj lestvici, prati pad na duhovnoj, moralnoj pa i fizičkoj i zdravstvenoj skali.

Slična paralela može da se izvuče i za gradove i države. Česta je pojava da napredovanje industrije nosi i dozu otuđenosti, bezosećajnosti i gubitka čuvenog „gradskog duha“.

To se ipak, na sreću, nije dogodilo i sa Leskovcem između dva rata.

Da Leskovac ostane moralno, duhovno i zdravstveno čist i da omladina u našem gradu zakorači u život pravim putem, postarao se u tom periodu Živko D. Obrenović.

      Rođen u Nišu 1872. godine još kao mlad se interesuje za knjižarstvo i štamparstvo. Prva ljubav ipak mu se rađa prema gimnastici i sokolstvu. Sokolstvo je fenomen vezan uglavnom za Slovene koji su živeli u Austrougarskoj i želeli da sačuvaju svoj identitet od zaborava tokom devetnaestog veka.

Međutim svoju najveću  ekspanziju doživljava formiranjem Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije. U našoj državi posle Prvog svetskog rata osim u vidu moralne, etičke, verske i duhovne pojave, javlja se pre svega kao gimnastičko-atletska organizacija koja je oko sebe prikupljala decu i mlade.

1894. godine tada dvadesetdvogodišnji Živko rešava da se preseli u grad čija je industrija polako krenula da se zahuhtava ka samom vrhu.

Sav novac koji je imao uložio je u otvaranje knjižare, a kada je promet i pazar krenuo da raste, u tek oslobođenom Leskovcu željnom znanja i svetlosti, otovrio je i tek drugu štampariju u gradu koja se nalazila u zadnjem delu njegove knjižare.

Vrlo je mudro Obrenović odabrao lokaciju svojih radnji. Radnja se nalazila u samom centru grada, na Trgu, preko puta hotela „Kruna“, koji je kasnije dobio ime hotel „Kostić“ (o kome smo već pisali).

Čovek sa idejom, ambicijom i stavom prvi je shvatio da svoj opus mora da proširi i da se ne bavi samo štampanjem i prodajom knjiga. 1921. ideja o leskovačkim novinama ugledala je svetlost dana. Prvi čovek koji je štampao „Leskovački glasnik“ bio je upravo ovaj gospodin.

Vredno je napomenuti i to da je prvu knjigu o oslobođenju Leskovca od Turaka 1877. godine, omiljenog leskovačkog učitelja Josifa H. Kostića (po kome i škola u centru grada nosi ime), izdala upravo njegova kuća.

Uzburkana narav ovog stasitog (samo rođenjem) Nišlije, nije mu davala mira. Odmah po dolasku u Leskovac rađa se misao u njegovoj glavi da oformi gimnastičko društvo. Tu zamisao i ostvaruje 1896. a društvu daje ime „Dušan Silni“.

Iz tog društva rađa se Sokolski pokret u Leskovcu koji je bio nezamenjiv u proslavama i defileima na svečanostima Grada.

Obrenović je bio toliko posvećen radu oko i u sokolstvu da je svaka ceremonija izgledala perfektno, a za više od trideset godina vođenja pokreta u našem gradu uz sebe je stavio na hiljade dece i omladinaca.

Ta posvećenost bila je prepoznata i od vrha Kraljevine, te je Živko odlikovan Ordenom Svetog Save.

Naravno, njegova energija nije mu dozvolila da stane na Ordenu. Toliko je radio i trudio se da je Sokolsko društvo dobilo svoj dom 1930. godine, što je dalo mogućnost za obavljanje još niza drugih aktivnosti u samom društvu. Ubrzo je na njegovu inicijativu oformljen orkestar i hor što je bila retkost i za mnogo razvijenije gradove u Evropi.

Energija i šarm koju je posedovao, utihnule su iznenada 8. maja 1936.  godine.

      Iako je prerano napustio ovaj svet, iako je mogao ko zna još šta da učini za Leskovac, Živko Obrenović pokazuje nam kako je valjano utrošiti vreme na ovoj trošnoj planeti za neki uzvišeni cilj.

Svoj život posvetiti ideji i idealu koji nadilazi vreme odlika je velikih ljudi, a Živko je bio najveći. Najveći u svemu što je radio, postavio je osnov i temelj kako bi jedan grad morao da se ponaša prema svojoj deci i omladini i kako se treba ophoditi prema svojoj budućnosti.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Znamenite političke figure Leskovca između dva rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.