Ljudi, možda i s razlogom kažu da književnost, lirika i umetnost ne mogu da ni u kom pogledu promene svet. Ako gledamo iz pozicije nekih „konkretnih stvari“, moramo se složiti sa tim ljudima. Ipak njima uvek kao kontra argument možete postaviti jedno prosto pitanje: “Da li možete da zamislite dan bez muzike ili bez pročitane reči?“. Umentost je nešto najbliže što ćemo prići Bogu. Da umetnost ne postoji On bi nam je podario. Dao bi nam je u kapljici kiše, huku vetra, mirisu rosne trave i poljskog cveća.

Veliki broj ljudi koji su se na taj način (kroz umetnost), približavali Svetvorcu i iza sebe ostavljali značajan opus, živelo je i radilo u Leskovcu, ali i pisalo o našem gradu. Vojislav Ilić svakako mora da se istakne kao čovek koji je posvetio pesmu našem gradu, odnosno brdu koje se jedino izvija iznad samog grada. Time je Ilić dao nemerljiv doprinos da se naš grad ne pominje u umetnosti samo u lokalnim krugovima, već da bude deo celokupne srpske kulturne baštine.

Vojislav Illić rođen je 14.aprila 1862.godine, kao sin pesnika Jovana Ilića. Upravo zbog toga što je naslednik jednog intelektualaca očekivalo se od Vojislava da završi visoke škole. Očekivanja su u porodici blago rečeno splasnula kada je mladi Voja ponavljao prvi razred Druge beogradske gimnazije čak tri puta, a srednje obrazovanje u potpunosti prekinuo na početku četvrtog razreda.

Na sopstvenu inicijativu plaćao je da bude „vanredni student“ na pravnom odseku Velike škole. Ta odluka presudno je uticala na njegovo stvaralaštvo i život. U tom periodu studentski domovi bili su stratište pesnika i književnika. Baš u jednom od studentskih domova upoznaje Đuru Jakšića koji vrši odlučujući uticaj na njegovo pesništvo, ali i boemski način života. Kasnije, posle studija Ilić se ženi Jakšićevom ćerkom Tijanom.

Još jedno poznanstvo uticaće na njegov životni put. 1885.godine odlučio se da bude dobrovoljac u ratu sa Bugarskom. Bio je raspoređen u Jagodini zajedno sa kaplarom XV puka Branislavom Nušićem. Iz tog vremena sačuvano je i Nušićevo svedočanstvo koje glasi: „Provodili smo jedan buran bohemsko-vojnički život; delili smo sve što smo imali“. I pored boemskog života koje se pominje u svedočenju, bio je dobar i primeran vojnik, te je stigao i do čina rezervnog potporučnika.

Prvu državnu službu dobija 14.januara 1889.godine. Službovao je u Beogradu, Solunu, Turn Severinu, Prištini, Skoplju, a ostalo je zapamćeno da je za manju platu i niži položaj iz Rumunije prešao u Prištinu kako bi mu šef bio dobri, stari prijatelj Branislav Nušić.

Njegovo pesničko stvaralaštvo počinje još ranih osamdesetih godina 19. veka. Kada se prelistaju prve Ilićeve pesme, pa čak i one đačke, vidi se da je to nešto drugo, nešto novo kod nas što istupa iz do tada aktuelnog romantizma. Ilić, slažu se svi ozbiljniji kritičari, nije isključivo i samo reformator. Pored te reforme koju je započeo, on je ostao stilski jedan od najbrilijantijih pesnika u našoj istoriji.

Nama najzanimljiviji trenutak iz Vojislavljevog života dešava se u februaru 1890.godine. Na jednom od svojih putovanja koja su često bila usmerena na sveže oslobođeni jug Srbije, kao i na Staru Srbiju (Makedoniju) i Kosovo i Metohiju, Ilićevo usputno stajalište biva upravo Leskovac. Ponekad baš ta usputna stajališta bude inspiraciju i umetnički naboj kod velikih stvaralaca. Inspirisan duhom mediterana koji su donosili trgovci iz Turske, koji se još osećao u vazduhu, očaran lepotom i funkcionisanjem grada, ali najviše zaveden prirodnom lepotom, brdom Hisarom, koje se nalazilo u srcu grada, Vojislav Ilić piše pesmu „Jutro na Hisaru kod Leskovca“. U samom nazivu ove pesme vidi se koliko je pesnik istupio iz romantizma. Tema jeste jutro, ali preciznost lokacije je ono što krasi Ilića. Hladno, zimsko jutro, grad koji se polako budi i počinje da živi, Hisar, sve je to bilo dovoljno da se izvadi pero i mastilo i da se reči na najlepši mogući način pretoče iz glave na papir.

Četiri godine posle pisanja ove pesme, sa samo 32 godine života, onako kako samo pesnici umeju, napustio nas je Vojislav Ilić. Kao i svakom velikom stvaraocu, ovaj svet i njegove lepote bile su premale za prevelikog Ilića. Gotovo stotinu trideset godina kasnije Leskovac je i dalje taj koji je i tu je gde je i bio. Pomalo se i dalje oseća vekovna vladavina Turaka, ali i lepota je ostala ista. Neki će reći da nismo progresirali i napredovali. Sve i da je tako Leskovcu je i dalje ostalo duše. Drugi će, pak i dalje tvrditi da umetnost ništa ne može da donese svetu. Za razliku od ostalih, Leskovčani tim drugima ne moraju da postavljaju nikakva pitanja, dovoljno je reći im da je naš grad opevao jedan Vojislav Ilić. I da sutra ničega nema, ta pesma, tih par stihova, čine od Leskovca grad koji će večno, uprkos svemu, trajati.

*pesmu u celosti pročitajte u nastavku teksta.

JUTRO NA HISARU KOD LESKOVCA (V.Ilić)

Sa pustih, dalekih polja jutarnja magla se diže,

I hladni ćarlija vetar. U gradu život se budi:

Tamo ubogi užar iznosi mangale svoje,

A tamo sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi,

Ili zamišljeno puši;

Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja,

A bol u krepkoj duši.

Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvona...

Jelen se u gori prenu i žurno podiže glavu,

I pošto okrete pogled na zračno purpurni istok,

On žurno u skoku naže i ode u maglu plavu.

*delovi teksta preuzeti su iz knjige-„Poezija od Vojislava do Bojića“, Miodrag Pavlović.