Postoje porodice koje za svog postojanja urade toliko puno za jednu sredinu, za jedan grad da njihov status zauvek ostane kultan i mitski. Takva porodica su i čuveni Ilići o kojima smo već pisali u okviru ovog projekta. Ipak i u takvim porodicama postoji jedan čovek koji uspe da izađe čak i iz tog obimnog i širokog porodičnog kalupa i da sam sebe u potpunosti definiše. Ti ljudi su posebno nadareni i takve ljude istorija pamti nezavisno od svojih porodica. Specijalna ličnost baš tog kalibra bio je i Vlada Ilić.

Vlada Ilić je rođen 1882. godine u Vlasotincu kao najmladje od osmoro dece Koste i Kostadine u jednoj od najbogatijih porodica toga vremena. Uporedo sa širenjem kapitala Kosta je svoje sinove slao u inostranstvo na školovanje. Tako se Sotir obrazovao u Ljubljani, Milan u Beču, a Vlada je najpre u Beču  završio Trgovačku akademiju, a zatim školovanje nastavlja na Višoj stručnoj školi za tekstilnu industriju u nemačkom gradu Ahenu, čuvenom tekstilnom centru toga vremena. Postao je prvi tekstilni industrijalac  sa akademskim obrazovanjem u tadašnjoj Srbiji. Prve poslovne korake pravi u Leskovcu za koji je čitava njegova porodica vezana, posebno starija braća. Posle studiranja, u Leskovcu provodi nepune dve godine. 1906. trajno odlazi u Beograd gde je njegov otac otkupio fabriku štofa. Imperija se širi pa će već 1908. leskovačka firma „Popović, Ilić i komp“ postati najveća na Balkanu sa 105 razboja. Ostaje zabeleženo da su u 15 preduzeća u Srbiji i 2 u Hrvatskoj imali oko 3 000 radnika. Za uspeh Vlade Ilića od velikog značaja je i ženidba sa Olgom Jovanović, unukom čuvenog Lazara Dunđerskog. Tako je udružen kapital dve izuzetno bogate porodice, a Vlada Ilić postaje značajno ime u tadašnjoj srpskoj državi.1923. proglašen je privrednikom godine. Leskovac i svoju porodicu ne zaboravlja. 1927. u Leskovac dolazi nekoliko puta. Spomenik oslobodiocima koji je i danas simbol grada na Veternici otkriven je 1927. Za njegovo podizanje Vladin brat Petar dao je 2000 dinara. Osvećenju je prisustvovao i Vlada. Nažalost Petar umire iste godine u Beču. Sahranjen je u crkvenoj porti u Leskovcu kao jedan od najvećih darodavaca crkve Svete Trojice. Njegova sahrana bila je veličanstvena, a prisustvovao joj je i Vlada. Gradonačelnik Beograda postaje 1935. godine. Kad se uzme u obzir i njegovo kumstvo sa kraljem i prijateljstvo sa knezom Pavlom Karađorđevićem ne čudi ukazana čast. Pokazalo se da se privrednik dobro snalazi u političkim vodama i ostaje upamćen kao jedan od najuspešnijih gradonačelnika prestonice koji je od „belog grada“ napravio  moderan evropski grad. Šta je sve pokrenuo, izgradio, otvorio za samo 4 godine vladavine koja se može smestiti u period od atentata na kralja Aleksandra do invazije Nemačke na Poljsku, teško je i pobrojati. Izgradjen je most preko Dunava koji je spojio Beograd i Pančevo, tramvajskom linijom povezan Beograd sa Zemunom, otvoren zoološki vrt, Muzej kneza Pavla, završen Dom Narodne skupštine, izgradjen Sajam,  krenula je izgradnja hrama Svetog Save, “najlepšeg ukrasa modernog Beograda“, kako je govorio. Izgrađene škole, Muzička i Akademija likovnih umetnosti, bolnice, zabavišta, podignut spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću, otkriven spomenik Franšu D. Epereu, izgrađeno na Karaburmi radničko naselje sa dispanzerom, kafanom, pekarom, kasapnicom. Jednom rečju gradonačelnik za primer koji iste godine kada postaje gradonačelnik postaje i predsednik porodičnog koncerna jer umire njegov brat Sotir. U predvečerje nemačke okupacije vraća se radu u svojim fabrikama.

Drugi svetski rat proveo je u Beogradu, a mogao je da ode avionom sa kraljevskom porodicom iz zemlje. Vlada Ilić kao i svi članovi njegove porodice dočekali su poražavajuće dane. Od moćnika postaje beskućnik. Posle rata je uhapšen i kako stoji u presudi iz 1947. „ osuđen na kaznu robije od 10 godina i na trajan gubitak građanske časti i konfiskaciju celokupne imovine“. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici proveo je 7 godina, od pogubljenja ga je kažu spasao lično Čerčil. Kao narodni neprijatelj, žigosan, zaboravljen, prezren umro je u bedi 1952. godine.

“Od naroda nazvan radnička majka, u ime naroda osuđen“, kaže dr Ivan Becić. Osuđen zbog saradnje sa okupatorom jer kako stoji u presudi „njegove fabrike su radile u ratu i na taj način jačale okupatorski potencijal“. Tako je Vlada Ilić podelio sudbinu srpskog Mančestera gde je ponikao kao privrednik i zajedno predstavljaju simbol uspona i pada srpske građanske klase i društva. Iz Leskovca je 1945. preseljeno 13 fabrika, sva imovina industrijalcima je oduzeta i time nestaje ekonomsko čudo.

Za jedne kapitalista i neprijatelj, za druge žrtva i humanista. A može li čovek kojem je rodoljublje i dobročinstvo u genima da bude izdajnik. On je potomak Jovana Stojiljkovića čiju su glavu Turci nabili na kolac 1877, na mostu u Grdelici. Njegov otac daje 400 dukata za mali top za odbranu Vlasotinca od Turaka. Njegovog brata Blagoja mučki su ubili Bugari 1916. Sa braćom Milanom i Sotirom daje 10000 dinara za Spomen kosturnici u Surdulici, pomaže sa majkom podizanje spomenika u centru Vlasotinca.U Balkanskim ratovima njegova fabrika štofa u Beogradu bila je bolnica, u Prvom svetskom ratu fabrika u Leskovcu pretvorena je u ratnu bolnicu.1929. pomogao 320 porodica u Vlasotincu podelom pšenice, posle savezničkog bombardovanja Beograda njegova supruga Olga pomaže žrtvama sa 500 000 dinara. Akcioni odbor za zimsku pomoć formirala je njegova supruga i delila hranu, obuću, odeću, ogrev sirotinji. Ostaje upamćen i po devojačkoj spremi za udaju radnica. Cela njegova porodica pomagala je siromašne, bolesne, Crveni krst.

Ljaga sa njegovom lika i dela delimično je skinuta 2009. kada je poništena presuda iz 1947. U zoološkom vrtu dobio je spomenik, a vraćeno je i njegovo ime ulici na Karaburmi. Ostaje gorak ukus u ustima Leskovca i Vlasotinca koje je ova porodica tesno povezala. Nažalost samo dva njegova brata su imala decu, samo jedan unuke koji žive u Hrvatskoj. Za povraćaj imovine bore se potomci njegovih sestara. A mi veliku zahvalnost dugujemo profesoru književnosti iz Vlasotinca Saši Z. Stankoviću koji je svojom knjigom osvetlio život ovog velikog čoveka i ispravio svojevrsnu nepravdu.

Kraj njegovog života ne sme da bude obeshrabrujuć za nas. Baš naprotiv, njegov život treba da bude inspiracija, jer se ipak, uprkos svemu, Vladino ime još uvek spominje, a ime nepravednika zauvek će progutati zaborav. Vlada je dokaz da se veličina ne meri po tome šta uzmemo od života i ljudi i šta uzimaju od nas, on je dokaz da smo veliki onoliko koliko sebe dajemo životu, koliko sebe dajemo ljudima.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Znamenite političke figure Leskovca između dva rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.