U životu i postojanju svakog naroda, postoje datumi koji određuju sudbinu, žigošu stereotipe, postavljaju norme i utiču na celokupnu sudbinu i kolektivno sećanje. Ni jedan dan nije oblikovao sliku naše države i sliku našeg naroda kao što je to činio Vidovdan.

Taj dan nam je davao snagu, jasnoću i brige. Vodio nas u pobede, poraze, zagonetke i iskušenja, i ostao je neokrnjen kroz vekove i vekove.

ISTORIJSKA POZADINA

      Kada se pomene 28. jun ili kada se kaže reč Vidovdan, apsolutna većina Srba, s razlogom, pomisli na Kosovski boj. Međutim, ovaj dan se pominje i praznuje mnogo pre 1389. godine.

Smatra se da samo poreklo imena potiče još iz slovenske mitologije i obožavanje boga Vida, odnosno Svetovida. Svetovid  je bio bog rata i izobilja, a pojedini izvori smatraju da je on bio i vrhovni bog u Srba.

Kako se hrišćanstvo polako širilo Evropom, uvidelo se da gotovo najteže, zbog jake mitologije, hrišćanstvo prihvataju Srbi. Tako između ostalog nastaju i slave, kao zamena za boga zaštitnika koga je svaka kuća svetkovala. Pretpostavlja se da je na taj način kasnije u kalendar Srpske pravoslavne crkve uvršten i Vidovdan, koji se praznuje 15. juna po julijanskom, odnosno 28. juna po gregorijanskom kalendaru. Ipak, ovaj praznik naša crkva obeležava i slavi već stotinama godina, te je on postao neizostavni deo srpskog hrišćanskog nasleđa.

Neizostavni deo srpske istorije, literature, srpskog ponosa i nacionalnog jedinstva, Vidovdan postaje već pomenute 1389. godine. Tada se srednjovekovna srpska vojska, na čelu sa svetim knezom Lazarom Hrebeljanovićem, sukobila sa osmanskom koju je predvodio sam sultan Murat. U bici su poginula oba vladara, turska vojska se povukla kako bi Muratov sin Bajazit učvrstio vlast, što se po srednjovekovnim pravilima smatralo srpskom pobedom. Ipak neki istoričari taj događaj smatraju krajem srednjovekovne srpske države. Činjenica jeste da srpska država posle toga slabi i polako ulazi u vazalni odnos, ali je takođe i činjenica da postoji kontinuitet državnosti sve do pada Smedereva 1459. godine, dakle tačno 7 decenija posle boja na Kosovu polju. S toga, jako je neprofesionalno pričati o srpskom porazu na Kosovu.

Mimo svih tih istorijskih činjenica, ova bitka stvorila je nešto što se retko rađalo u tadašnjim feudalnim državama. Stvorila je mit, kolektivnu svest o srpstvu i kolektivni identitet. Možemo da pričamo o pobedama i porazima, ali Kosovski boj od tog trenutka postaje simbol, postaje znamenje koje je toliko jako svetlelo da je obasjalo put do slobode Karađorđu i ustanicima i posle više od 4 veka. To znamenje svetlelo je i Karađorđevom unuku koji je posle 5 i više vekova, doneo put do konačnog oslobođenja tog najsvetijeg srpskog polja.

Baš na taj dan se desio i sudbonosni pucanj Gavrila Prinicipa, koji je oslobodio srpski narod od viševekovne patnje i vođenja tuđih ratova.

Ni jedna bitka nije imala takav uticaj na jedan narod, kao što je Kosovska uticala na srpski.

POTREBA ZA NESTANKOM MITA

Posle 1945. i dolaska komunista na vlast, zabranjeno je svako isticanje srpstva, pa samim tim i Kosovskog boja i Kosovskog mita.

Mit o Kosovu na velika vrata vraća Slobodan Milošević 1989. godine. Na jedan grandiozan način pred stotinama hiljada ljudi, Milošević obeležava šeststotu godišnjicu Kosovskog boja na Gazimestanu. Mnogi, „objektivni“ čitaoci, će reći da je bivši predsednik SR Jugoslavije taj potez napravio zbog jeftinih političkih poena. Sve i da je ta činjenica tačna, ne može se osporiti da je Milošević vratio Kosovo u svest prosečnog Srbina posle skoro 50 godina, i ne može se osporiti da je vraćanje tog mita pomoglo u pobedama na Košarama i Paštriku, te da je zbog vraćanja mita Srbija ostala celovita i posle NATO agresije 1999. godine.

Tendencija u svim zemljama Istočne Evrope, posle pada komunizma bila je vraćanje tradicionalnih vrednosti i nacionalno osvešćavanje postkomunističkih društava. Opozicija u vidu DOS-a i pored povratka tradiciji i nacionalizmu pod vlašću Slobodana Miloševića, ocenjivala je tu vlast i dalje kao komunističku. Zato se za konačni pad komunizma u našoj zemlju uzima 5. oktobar 2000.

 Postkomunistička srpska vlast radila je sve suprotno od onoga što se očekivalo. Osim pljačkaških privatizacija, masovnih otpuštanja, spoljnopolitičke nestabilnosti, nova „demokratska“ vlast, rešila je da se obračuna i sa nacionalizmom. Kosovo i Metohija po prvi put nisu viđeni kao sveta mesta, već kao teret, problem i demokratsko pitanje, a mesta u vlasti nikako nije bilo za strogo verujuće ljude, jer se vera izjednačavala sa tradicijom i folklorom (Zoran Đinđić: „Kome je do morala neka ide u crkvu“).

Završni pečat demistifikaciji Kosova dali su takozvani intelektualci. Razni profesori, istoričari, političari, pričali su nam kako ne treba živeti u prošlosti, kako treba izabrati „zemaljsku“, a ne „nebesku“ Srbiju, pa nam tako Dejan Ristić, kao jedan od vodećih istoričara, objašnjava kako Miloš Obilić nije postojao, da major Gavrilović nije održao čuveni govor za odbranu Beograda, da zvona na Notr Damu nisu zvonila u znak srpske pobede,...

Jednostavno, daje nam do znanja da ne treba živeti u slavi i veličini, već se pred neprijateljem treba skupiti, zgrčiti i preživljavati, a ne živeti istoriju.

ZAŠTO JE BITNO DA MIT NESTANE?

Zapadni svet formira sliku u našim glavama još od 19. veka. Šta bi to nateralo imperije, kakve postoje na Zapadu, da se bave jednim „malim“ narodom na Balkanu?

Vratićemo se na priču o kolektivnom sećanju i identitetu. Za potrebe objašnjenja o potrebi brisanja mita, uzećemo četiri sile: Francusku, Ujedninjeno Kraljevstvo, Italiju i Nemačku.

Francusko kolektivno pamćenje počinje od 1791. i Francuske revolucije. Današnja država Francuska i dalje živi na tekovinama bratstva, slobode i jednakosti.

Ujedinjeno Kraljevstvo, nesumnjivo najveća imperija ikada, gotovo da nema vezivno tkivo. Ne postoji ništa što povezuje Engleze sa Škotima, Velšanima i Ircima osim područja koje su naselili i ponekog međusobnog krvavog sukoba.

Italija i Nemačka su kao takve počele da postoje tek pred kraj 19. veka i samo je ideologija (često ekstremna), uz ekonomsku i vojnu korist, ono što ih održava u životu. Da li su Toskanci i Sicilijanci po nečemu slični? U Nemačkoj je još veća razlika, jer ih osim porekla deli i religija (jug pretežno katolički, sever protestantski).

Iz ove konstatacije jasno je da nove velike sile, moraju da kreiraju sliku da je sve pre Francuske revolucije deo prošlosti i da sme da se održi samo u vidu folklora, a nikako u vidu živog i opipljivog mita.

Narodi, ma koliko malobrojni koji imaju kontinuitet trajanja na jednom području i svest o svojoj posebnosti, opasni su i nemoguće ih je pokoriti spolja. Zbog toga je potrebno da se sistem ruši iznutra, i da se ljudi sa srpskim imenom i prezimenom bave novim „prosvetiteljstvom“, koje će nam otuđiti veru, mitove i ponos, tako da će neki budući okupator moći samo da ušeta u našu Srbiju.

      Čini se da je taj postupak kod nas u odmakloj fazi, rešenja ipak mora da ima. Za početak Kosova se ne smemo odreći, koliko god nam stanje stvari govorilo da ga nemamo, ono je naše.

 Zatim, mlađim generacijama moramo usaditi svest o značaju države, naroda, zastave o veličini i podvizima naših junaka, a pre svega značaju porodice kao nukleusa društva. Iz porodice će proisteći revolucija, iz porodice će doći sloboda. Jevreji su milenijumima govorili: „Dogodine u Jerusalimu“, i eto njih danas tamo, tako je i nama potrebno da znamo koliko je krucialno da dogodine ovaj tekst čitamo u Prizrenu.                                                                                      

VUK CONIĆ