Na našem portalu nećete često čitati da autor piše iz prvog lica. Bavimo se uglavnom lepim, korisnim, istorijskim temama, koje ja, kao autor, mogu lako da donesem iz nekog neutralnog, trećeg lica.

Međutim, ime Radoša Cerovića treba da bude intimno, porodično za svakog stanovnika našeg grada. Zato je nemoguće pričati o ovom heroju „neutralno“ i „objektivno“, za herojska dela stvari je neophodno posmatrati iz srca, jer ono jedino zna put do istine, a istina je mnogo iznad fraza modernog novinarstva, koje se plaši da se usudi i da brani samu istinu.

       Pre nekoliko dana je pored Gradskog stadiona otvorena ulica pod imenom junaka sa Košara, Radoša Cerovića. Pre nego što napišem išta o Ceroviću, moram napisati nešto o stadionu koji će se u ponedeljak zvanično otvoriti.

Pri gradnji stadiona primetio sam da je veliki skepticizam prisutan kod naših građana (kod nekih s razlogom). Postavljana su pitanja o ceni stadiona, svrsishodnosti i izgledu stadiona. O ceni uvek može da se diskutuje, ali sam se zapitao zašto je većina ljudi „kritičar radi kritike“, bez ikakvih argumenata? Odakle tolika prisutnost palanačkog mentaliteta oličena u rečenici: „Šta će Dubočici onoliki stadion?“? Naši ljudi očigledno nisu svesni veličine našeg grada, koji je i pored svih gubitaka i dalje peti u Srbiji. Šta će gradu od 130 hiljada ljudi stadion od 8 hiljada mesta?

Ipak, kada je sve to prošlo, Leskovčani su pokazali pravilnost koja ih krasi kroz čitavu istoriju. Kako umeju da razočaraju tako umeju i da oduševe. Pre samog završetka gradnje na internetu se povela peticija da stadion dobije ime „Radoš Cerović“. Ogroman broj ljudi potpisalo je peticiju i to mi je pokazalo da Leskovčani ne zaboravljaju svoje heroje.

Razočarenje je došlo vrlo brzo. Odlučeno je da stadion nosi ime „Gradski stadion Dubočica“. Mislio sam da se iskra ugasila i da će ime ovog heroja ostati zakopano, za neka bolja vremena. Kao što sada već znate, grad Leskovac se odlučio za jedan hrabar i mudar potez imenovanjem ulice.

Ko je bio Radoš Cerović?

Ono osnovno što moramo da znamo je to, da je ovaj momak bio jedan od prvih koji su svoj život dali za odbranu Srbije i njene južne pokrajine.

Mlad čovek, sportista, fudbaler upravo u Dubočici, tek što je upisao fakultet, odlučuje se na odsluženje vojnog roka u legendarnoj 63. padobranskoj brigadi, po uzoru na svog starijeg brata Bojana.

Iako nas zvanična istorija uči da je rat na Kosovu i Metohiji praktično trajao samo 1999. godine, provokacije i konstantni napadi od strane albanskih terorista i regularne vojske sa albanske strane krenule su mnogo pre.

Žrtva jednog takvog napada 28. jula 1998. godine, u rejonu karule Košare, bio je naš Radoš. Njegov zadatak bio je da izvuče komandanta Gorana Ostojića, koji je od terorista napadnut iz zasede. U toj akciji osim Cerovića i Ostojića, poginuli su i Dragan Dušanić i Srđan Stančetić.

Krvavi tragovi Košara počeli su od tog leta 98. i baš će to mesto na kome je naš Leskovčanin među prvima ostavio život, postati srpski Termopil modernog doba.

Posle tragične pogibije, grad Niš je nazvao jednu ulicu po Radošu, dok Leskovac nije, što predstvalja svojevrsnu sramotu. Višedecenijska nepravda ispravljena je pre nekoliko dana i to jeste najmanje što svi mi možemo da damo Radošu i porodici Cerović kao grad i kao građani.

      U vremenu u kome živimo uče nas o kulturi jezika i stalno nam stvaraju potrebu da konstantno moramo nekome da se izvinjavamo. Na početku teksta pisao sam o istini, moramo početi da je konzumiramo, mnogo istine fali u našem društvu.

Za one koji bi želeli zlonamerno da shvate termine poput „albanski terorista“, a takvih „NVO-a“ ima mnogo u Srbiji, odmah ću reći da ovde nikako ne mislim na poštene ljude iz Preševa, Bujanovca ili bilo kog Albanca koji živi na prostoru naše zemlje. Ali da, „OVK“ je teroristička organizacija, da, Tači, Haradinaj i ostala klika okupljena oko tih ljudi jesu zločinci i da „vlast“ u Prištini jeste okupatorska i teroristička, makoliko pojedini borci za prava svega i svačega iz Beograda i Srbije negirali to, zbog ogromnom novca koji dobijaju sa Zapada, a u isto vreme ćute na tvrdnje da su Leskovac, Niš i Kruševac albanski. Isti ti borci danas urlaju i jadikuju zbog grafita „Kad se vojska na Kosovo vrati. Zamislite, takav grafit u sred Srbije, u sred Beograda... Kako smo samo primitivni.

Golobradi mladići, poštovana gospodo „svesni Srbi“, nisu ginuli da bi mi danas vodili računa da li ćemo nekog uvrediti istinom u našem dvorištu. istina zna da opeče i istina ponekad „uživa da ubije“, kako to slikovito opisuje Ljuba Tadić u filmu „Zazidani“. Život i žrtva našeg Radoša neka bude zvezda vodilja. A kada vas neko ubeđuje da Kosovo nije Srbija, da je Kosovo izgubljena stvar, setite se Radoša Cerovića i znajte da su granice Srbije onde gde su njeni sinovi ostavili svoje živote, braneći svoje domove.