Kao što smo već dosta pisali na našem sajtu, Leskovac je svoje zlatno doba doživeo između dva rata.

Zlatno doba u gotovo svakom smislu te reči, ekonomsko, političko i kulturno zlatno doba. Ipak postoji samo jedna stvar koja je pokrenula celu lavinu vrtoglavog uspeha- gajtan.

Dovoljna je bila jedna stvar i jedan genijalni čovek da Leskovac uzdignu do neslućenih visina. Taj čovek zvao se Dimitrije Teokarević.

      Dimitrije Mita Teokarević rođen je u Leskovcu 1850. godine u siromašnoj porodici. Još kao dečak od samo 9 godina bio je prinuđen da radi kao sluga kod jednog leskovačkog čorbadžije za samo 30 groša  godišnje. Siromašan i nepismen shvatio je da mu obrazovanje može pomoći u životu pa  završava školu kod leskovačkog učitelja Ča-Mite. Prvi dodir sa gajtanima koji će mu promeniti život imao je sa 14 godine u radnji trgovca i kasnije industrijalca Antonija Tonke Popovića kod kojeg počinje da radi. Već sa dvadeset godina stupa u ortakluk sa Jovanom Stamenkovićem i za kratko vreme postaje samostalan. Vredan, preduzimljiv, vešt u trgovini radio je sa gajtanom razmišljajući da sa prodaje pređe na proizvodnju. Kada je u Srbiji uvedena carina na gajtane Mita Teokarević postaje deo leskovačke istorije. Poznati po kudelji i užadima Leskovčani su trgovali sa Bugarima, od kojih su kupovali gajtane. Za sopstvenu proizvodnju nedostajali su i majstori i mašine. Odlučujući korak napravio je domišljati Mita Teokarević. Smislio je da čarkove za pravljenje gajtana prokrijumčare iz Bugarske. Kako bi zametnuli tragove konjima su okrenuli  potkovice naopako i u Strojkovce donose 75 čarkova. 1884. godine tako je u Strojkovcu otvorena prva fabrika gajtana. Radila je punih 12 godina kada čarkove prenose u Leskovac gde je na mestu nekadašnje fabrike Leteks otvorena prva fabrika štofa „Ilić Popović i komp“. Kao ortak u ovoj  fabrici vunenih tkanina ostaje do 1920. godine. Na ime svog dela dobija prvobitnu fabriku gajtana i 16 miliona dinara na ime ratne odštete. Začetnik tekstilne industrije u Leskovcu sa sinovima osniva Fabriku vunenih tkanina u Paraćinu i pokreće industrijalizaciju Vučja.

Bio je narodni poslanik, predsednik leskovačke Opštine. Sa suprugom, svastikom Tonke Popovića, imao je 3 sina i ćerku. Sinove Vladimira, Lazara i Slavka školovao je u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji i Engleskoj.  Vlada i Slavko posvetili su se fabrici u Paraćinu, a Laza je od Vučja napravio industrijski raj.

Čuvena je voda Vučjanke po svojoj mekoći, ali i sjaju i belina veša koji se u njoj opere. Ne slučajno tu je Lazar Teokarević odlučio da sagradi najpre perionicu vune 1928. , a potom i fabriku vunenih tkanina. Počinje da radi 1932. samo godinu dana posle smrti njegovog oca Mite. Otvaranjem fabrike počinje procvat Vučja i okoline.Govorilo se da u Vučju ne radi samo onaj ko neće. Uz fabriku i upravnu zgradu, podignuti su i stanovi za radnike, zgrada za upravnika i glavnog inženjera. Još se u Vučju prepričavaju dobročinstva gazda Laze koji je vodio računa o svojim radnicima, njihovom zdravlju, udadbi i ženidbi, slao ih je na školovanje u inostranstvo, davao plate kao učiteljske, kredite da podižu kuće i voćnjake. U samom centru varošice podignuta je i vila, engleska, sa salonima za prijem, koju se zvali Bubina vila, po Lazinoj ženi Ljubici. Na početku okupacije jedno leto u njoj je provela Bubina sestričina, kasnije čuvena književnica Svetlana Velmar Janković. S druge strane Vučjanke, kao simbol procvata i propasti Teokarevića, još stoji i njihova porodična kuća. Postalo je Vučje simbol vrhunskog štofa koji se prepoznavao širom sveta. Štampa je pre rata pisala da je bogatstvo porodice Teokarević bilo veće od kralja Aleksandra Karadjordjevića.

U spomen na oca, od kojeg je sve poteklo na levoj obali Vučjanke 1936. Sagradili su i crkvu posvećenu rođenju Svetog Jovana Krstitelja, kao zadužbinu njihove majke Vane. Okupila se na osvećenju cela porodica, tadašnji patrijarh, čitav vučjanski kraj, a sve je zabeleženo na filmu koji čuva Jugoslovenska kinoteka. Sve građevine iz doba Teokarevića delo su ruskog arhitekte Grigorija Samojlova.

Nakon završetka rata Teokarevići su uhapšeni. Štof koji je mogao da se kupi u svim evropskim prestonicama i bio simbol prestiža, umalo da im dođe glave jer je nemačka kompanija Hugo Boss od štofa koji je stizao iz Vučja pravila uniforme za naciste. Zbog saradnje sa okupatorima osudjeni su na smrt, ali su svoje živote otkupili australijskom vunom, rezervama od četiri miliona kilograma. Kazna je preinačena na desetogodišnju robiju. Vučjanci pamte da je Lazar Teokarević Vučje posetio samo još jednom 1955. godine. Nekako saznavši da dolazi, radnici su zaustavili proizvodnju i svečano obučeni grlili ga i sa suzama ljubili mu ruke. Šezdesetih godina delegaciji leskovačkih privrednika Tito je pričao da je on lično rekao da se Teokarevići puste. 1964. Lazar je uspeo da ode u Pariz, a potom u Južnu Ameriku. Poginuo je 1985. u Nici, nešto kasnije u saobraćajnoj nesreći život gubi i njegov sin jedinac Miodrag i tako se gasi Lazina kuća daleko od rodnog kraja.

      U Vučju kao da je Lazinim odlaskom, utihnuo i čitav jedan kraj . Fabrika ne radi, vila je urušena, porodična kuća i zgrada za upravnika još odolevaju zubu vremena. Svedok procvata Vučja, moći, ljudskosti, bogatstva, perioda kada se reč čovek pisala velikim slovima jedino je Crkva koja okuplja vernike i svakog ko u nju kroči podseti koliko su veliki bili Teokarevići i kakvu su nepravdu doživeli.  Ovaj tekst je prilika da se još jednom podsetimo kako su veliki ljudi hodali našim drumovima i da naše generacije treba da za svoje uzore uzmu ljude iz svog okruženja, iz svoje istorije.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Znamenite političke figure Leskovca između dva rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.