U duši svakog čoveka, kako god da se on izjašnjava, kao hrišćanin, musliman, budista, ateista,..., postoji nešto sakralno, nešto toliko „sveto“ da je prosto nemoguće dovoditi tu stvar, pojam ili verovanje u pitanje.

Isto je i sa narodima.

Ako se takve „sakralije“ preispitaju, u kolektivnoj svesti jednog naroda mogu da nastanu ozbiljna oštećenja. Zato, nije naročito pametno naglo preispitivati takve stavove, mitove, legende pa i istorijske činjenice. Ipak, postoji jedna podgrupa tih temelja na kojima se bazira postojanje naroda. Ta podgrupa predstavlja neke praznike, slavlja i proslave koje se iz raznoraznih razloga nameću narodima suptilno i usputno.

Ta nametanje nisu uvek usmerena protiv naroda, štaviše uglavnom određene datume nameću vladari kako bi istakli važnost postupaka i činova iz prošlosti.

U pomenutu podgrupu, odnosno u pomenuta nametanja, spada i proslava Dana državnosti Republike Srbije, baš ovog 15. februara, baš za praznik Sretenja Gospodnjeg.

Međutim, ono što je karakteristično za izbor ovog datuma kao najvišeg državnog praznika, jeste vrlo dobra argumentacija i za i protiv Sretenja kao Dana državnosti. Kako je ovaj datum uveden 2002. godine, to jest posle “demokratskih” promena, svakako ovo nije (još uvek) “sveto” mesto za nas Srbe i o njemu sigurno možemo debatovati.

ZA!

 Podele su nešto što je vekovima obeležavalo naš narod i što nam je donosilo više nevolja i nesreće od bilo kog dušmanina. One su porok, usud i sudbina svake srpske duše, sa kojom nam je dato da se neprestano borimo.

U tom svetlu dolazimo i do prvog i osnovnog razloga zašto bi Sretenje moralo da i dalje ostane Dan državnosti naše zemlje. Ključna reč u tom konktekstu je – pomirenje.

Moderna istorija Srba koja počinje od 19. veka, na samom svom začetku donela nam je nesuglasice i oštre podele. Prva deljenja nastala su na one priklonjene vladarskoj kući Karađorđevića te na pristalice dinastije Obrenović. U tom scenariju Sretenje jeste dvojako značajno.

Naime, na Sretenje 1804. godine, na saboru u Orašcu, podignut je Prvi srpski ustanak, a za vođu ove oružane pobune protiv Turaka, izabran je Đorđe Petrović, kasnije prozvan Karađorđe.

Istog datuma trideset i jednu godinu kasnije, knjaz tadašnje oslobođene Srbije, Miloš Obrenović, doneo je jedan od najmodernijih Ustava toga doba na tlu Evrope, u kome se između ostalog navodilo da svaki čovek koji stupi na teritoriju Srbije, postaje slobodan čovek.

O značaju ova dva istorijska događaja suvišno je i nepotrebno otezati. Ono što je krucijalno za našu temu, jeste podatak da Sretenje spaja i povezuje dve nepomirljive strane, dve strane koje su uvek izazivale duboke podele u srpskom narodu. Smisao i prizma jedinstva srpskog naroda centralni je argument za proslavu Sretenja.

Pored toga, potrebno je navesti još dva termina – slobodarski duh i ustavnost.

Događaj iz 1804. godine svedoči o rešenosti Srba da ne trpe zulum i o hrabrosti naših predaka da se na ustanak dignu protiv višestruko nadmoćnije Osmanske imperije. Sretenje dakle, može dati osećaj ponosa, osećaj velikih pobeda i junačkih poraza tokom godina i godina vojevanja u Prvome ustanku.

Pravna ustrojenost jednog društva predstavlja nasušnu potrebu za postojanje jedne države. Najviši pravni akt svake uređene zemlje jeste Ustav. Ustav je iznad naroda, iznad vlasti i iznad vladara. Ustav važi za sve i svi ga moraju poštovati. Stoga, donošenje jednog tako kompleksnog spisa od nemerljivog je značaja za istoriju celokupnog društva.

Sažetak ovog poglavlja koje u potpunosti odobrava današnji datum za proslavu Dana državnosti, jeste sveden na tri pojma – pomirenje, sloboda, pravna postojanost.

PROTIV!

Kada se čita prethodno poglavlje ovog teksta, gotovo da je nemoguće uočiti kakav bi argument mogao da se nađe nasuprot izrečenim tezama. Sretenje praktično nema manjkavosti. U njemu se sažima sav duh i sva borba srpskog naroda. U Sretenju se spaja nespojivo.

Šta onda može da fali izboru ovog datuma?

Fali kontinuitet. Kontinuitet postojanja, kontinuitet vremena i borbe. Ukoliko odgledate intervju predsednika Ruske Federacije, Vladimira Vladimiroviča Putina sa Takerom Karlsonom, uočićete dva identična scenarija za dva potpuno različita naroda.

Predsednik Putin je na samom početku intervjua održao svojevrstan čas istorije, kako bi uspeo da neupućenim gledaocima širom sveta stavi do znanja istorijski kontekst u kom se trenutno zbiva sukob na teritoriji Ukrajine.

Prilikom “držanja” tog časa istorije, Putin pominje da su u 19. veku Rusi proslavljali hiljadu godina od osnivanja njihove države – Kijevske Rusije. U sličnom tonu je pomenuo da su i Mađari u tom istom veku proslavljali milenijum od kada su Huni uspostavili prve države (povodom te hiljadugodišnjice izgrađen je Trg heroja u Budimpešti).

Rusi dakle, kao godinu svog osnivanja uzimaju 882. godinu, Mađari uzimaju 895. a Srbi 1804. ili 1835. godinu?

Iz ovoga se izvlači logično pitanje – Zašto Srbi ne obeležavaju dolazak dinastije Nemanjić na vlast? To se desilo u 12. veku, a suvišno je pominjati da je neka vrsta srpske države nastala i mnogo pre toga.

Ako je na ovo pitanje odgovor nedostatak kontinuiteta srpske države koja je tri i po veka bila pod Turcima, odgovor sam sebe ništi upravo kroz primere Rusije i Mađarske. Rusija je tokom 13. pa i 14. i  15. veka bila praktično okupirana od strane Zlatne horde (Mongola), a tokom čitavog dvadestog veka postojala je pod imenom Sovjetski savez.

Mađarska je od 16. do 19. veka bila u sastavu Habzburške monarhije, a čak do 1918. bila je potčinjena Beču u dvojnoj, Austrougarskoj monarhiji. Taj diskontinuitet ipak ne sprečava Mađare i Ruse da tvrde da su hiljadugodišnje evropske civilizacije.

Mi ne tražimo da budemo stari tih hiljadu godina, ali ako proslavljamo državnost možemo se pozivati na tu 1166. godinu i na Stefana Nemanju. Ako proslavljamo pomirenje, možemo uzeti 1208. godinu te Svetoga Savu i braću mu Stefana i Vukana.

Ako proslavaljamo ustavnost, možemo uzeti Vaznesenje Gospodnje i godinu 1349. kada je car Dušan doneo svoj zakonik.

A ako proslavljamo hrabrost, ono što je najbliže srpskom srcu jeste Vidovdan i Kosovski boj 1389. godine.

KRATKI ZAKLJUČAK

Zbog čega nismo uzeli niti jednu od ovih godina za svoju početnu, ostaje misterija.

Ili ipak ne?

Možda je potrebno samo prebaciti se na početak teksta, i godinu uspostavljanja Dana državnosti - 2002. odiniu.  Ako znamo da je nova “demokratska vlast” uspostavila ovaj datum, odgovor će nam se nesumnjivo sam kazati.

Uzimanje Vidovdana za Dan državnosti, previše bi asocirao na “nacionalizam” Slobodana Miloševića. Uzimanje nekog ranijeg datuma uneo bi nemire u srca njihovih šefova sa zapada.

Ovako, vešto je istaknut zaista bitan datum u modernoj istoriji Srbije, a još veštije je zaobiđeno viševekovno postojanje Srba na Balkanu. Tim zaobilaženjem stvorena je mogućnost da se teza o ilirskom poreklu Albanaca ukoreni te da se recimo, odjednom javljaju nekakvi hrvatski kraljevi. Tim zaobilaženjem stvorena je slika da su na primer, Sjedinjene Američke Države starije od Srbije (osnovane 4.7.1776. godine).

Autor ovog teksta nema niti želju, niti nameru, a ni ikakav osnov da sudi da li je neko s razlogom (suštinski protiv Srba) uspostavio Dan državnosti na Sretenje. On je tu samo da iznese činjenice.

Činjenice govore da je Srbija postojala mnogo pre nas, vekovima i vekovima pre Karađorđa i Miloša, a ako Bog da postojaće i vekovima posle nas.

Činjenice govore da je neophodno obeležavati svake godine Sretenje kao državni praznik, neophodno je konstantno ponavljati značaj današnjeg datuma, ali da li ovaj datum treba da bude početna tačka naše državnosti, najbolje ćete proceniti sami.

U proceni vam, poštovani čitaoci, može pomoći jedno pitanje – Kako je moguće da je srpska Studenica završena 1196. a da mi srpsku državu zvanično svetkujemo od 1835. godine?

Igra brojeva je jako čudna disciplina, a kome odgovara da se tako perfidno igra vekovima, tema je za neke naredne tekstove.

Do tada, dragi sugrađani, srećan vam Dan državnosti i neka Bog da da Sretenje proslavljamo još hiljadu leta! Živela Srbija!