Nova godina često je period godine kada se ljudi odlučuju da posete neku stranu zemlju ili tuđi grad. Nekako se i u mojoj stvarnosti odomaćila navika da se za Novu godinu poseti neko do sada neposećeno mesto.

Uvodne rečenice ovog teksta čine se kao reklama za neku turističku agenciju ili u najmanju ruku kao opis mog viđenja grada na Bosforu. Potreba za nekim specijalnim putopisom nema kada je reč o Istanbulu. Iako možda zvuči kao floskula, zaista ovaj grad mora da se doživi i ne postoje reči koje bi vama, poštovani čitaoci, mogle u toj meri da prenesu slike, mirise i ukuse.

Nije moguće preneti u redove digitalnog sadržaja lepotu i tugu pozlaćenih svodova Aja Sofije. Ne može se dočarati miris soli u nozdrvama prilikom krstarenja Bosforom, niti ukus aromatičnog čaja na nepcima.

Zato, glavno pitanje koje muči kreatora teksta jeste, zbog čega mi putujemo i koja je suština obilaska sveta? Poseta Istanbulu mu je možda, dala odgovor.

ISTORIJA PUTOVANJA

U našoj eurocentričnoj svesti (razumljivo zašto eurocentričnoj), čest sinomim za putovanja, za pionira otkrivanja dalekih zemalja, jeste Marko Polo. Rođen na obali Jadranskog mora u 13. veku izučio je trgovački zanat i tako je krenula njegova konstantna selidba.

Dakle, ovo nam govori da su nekada najviše putovali trgovic zbog prirode posla. Međutim, osim novca i profesije, za putovanja vam je trebala i hrabrost. Tu hrabrost je morala da potkrepi želja za znanjem i prenošenjem istog drugim ljudima.

Većina ljudi Srednjeg veka nisu videla dalje od svog sela ili grada. To svakako predstavlja tužnu sliku života pre 600 ili 700 godina, ali nam može dati makar delić odgovora na ključno pitanje u ovom tekstu.

Putovanje je nekada bila privilegija. Putovati je značilo širiti vidike i viđati nešto što do tada niko iz vašeg okruženja nije mogao ni da sanja. Jasno je da je onda putnik, istraživač ili putopisac nužno mora da bude čovek širokih shvatanja i  dobrog obrazovanja.

Razdobolje u kom je put prema Kini nalazio Marko Polo, iz naše perspektive zaista jeste daleko. Ipak, postoji razlog da verujemo da je sve do skora putovanje imalo smisla. Ne moramo ići u 13. vek, možemo se spustiti samo do 20. U prethodnom veku, bar u njegovoj prvoj polovini, mogućnost putovanja i obilaska sveta postala je drastično veća za „obično“ stanovništvo. Iako to jeste činjenica, još uvek nisu postojali turisti masovno, kako je to slučaj danas. Ljudi su pre sto leta tražili svrhu puta. Išlo se u inostranstvo zbog rada ili pisanja putopisa ili zbog doškolavanja radi povratka u svoju zemlju.

Oni koji nisu imali jedan od ova tri razloga na put su išli kao zaljubljenici u daleke predele. Kako su mogli da se zaljubljuju? Zaljubljivali su se putem pisama, tekstova, memoara. Na zaljubljenički put, ono što mi danas nazivamo turizmom, kretali su ljudi koji su poznavali književnost i koji su baš preko književnosti i pisane reči dobili želju da vide nešto što je neko opisao.

Kraj 20. i početak 21. veka donose anomaliju koju možemo nazvati: „Putovanje radi putovanja“.

GLOBALIZACIJA TURIZMA

Razvitak vazdušnog saobraćaja, posebno u SAD-u doneo je nikad veću povezanost, nikad većeg broja ljudi. Pojava mobilnih telefona i interneta podigla je ljudsku vezu, nažalost samo onu površnu, na potpuno drugi nivo. Danas možemo da se gledamo i čujemo sa ljudima kilometrima daleko kao da smo u istoj sobi, i da do istih tih ljudi dođemo za samo par sati. Ta povezanost jeste mač sa dve oštrice.

Ovaj portal svakako nije novi Ludistički pokret. Interent nam je omogućio mnogo lepih stvari, kao na primer brzo izbacivanje i lako čitanje baš ovog teksta. Komercijalni letovi spojili su porodice koje bi bile razdvojene godinama. Međutim, verujemo da je potrebno ukazati i na određene društvene probleme i anomalije izazvane ovom opštom globalizacijom.

Komercijalizacija letenja omogućila široj masi ljudi, da za male novce poseti bilo koju lokaciju na svetu. Svako zdravorazumsko biće bi pomislilo da u tome nema ničega lošeg. I nema. Sve do trenutka kada putovanja poremete svest. Taj poremećaj svesti se ogleda upravo u tim putovanjima radi putovanja.

Viša srednja klasa, neproduhovljena kreće da posećuje svakakve predele bez ikakvog predznanja i bez ikakve želje za spoznajom novog grada ili nove kulture.

Putuje se kako bi se reklo drugu, drugarici, komšinici, da se putovalo. U glavama tih ljudi postoji samo želja za pohvalom. Želja da svoju šupljinu u konverzaciji sa nekim nadoknade rečenicom: „Bio/la sam tamo“. I to je sve. Tu se završava sva dubina i širina njihove posete.

U vremenu u kome živimo takvi „turisti“ su velika većina.

Masovnost turističkih angažmana stvorila je još jednu uočljivu anomaliju – potrebu za većim brojem vodiča. Kako se kvantitet turističkih vodiča povećavao, kvalitet se proporcionalno smanjivao. Tako da sada imamo situaciju da se vodiči o gradu informišu sa Vikipedije, a centralno mesto njihovog govora zauzima „šoping“. Prilikom predstavljanja grada, gotovo svaki od vodiča će vam danas reći par banalnih informacija o gradu, koje svaki iole pismen čovek već zna, a onda će tri četvrtine vremena pričati gde možete da kupite kaput, a gde parfem.

Na to se niko ne žali. To je postala norma. Kvantitativno – kvalitativna proporcionalnost u slučaju vodiča u potpunosti se oslikava i na putnike. Vodič ima ovakav koncept samo zato što je to ono što većina putnika želi da čuje.

INSTAGRAM KAO HLEB NASUŠNI

Samu ideju za pisanje ovog teksta dao mi je jedan specifičan događaj. Da tom događaju nisam bio svedok verovatno bih, zbog lepote Istanbula, zaboravio vrlo brzo na sve loše strane današnjeg turizma.

Naime, prvog januara agencija je organizovala ekskurziju koja je obuhvatala posetu vidikovcu Pjer Loti, Vaseljenskoj patrijaršiji i na kraju je trebalo krstariti Bosforom.

Uz nenormalne gužve koje su karakteristične za najveći grad Evrope, stigli smo do našeg drugog odredišta.

Ulazak u samu patrijaršiju praćen je pretresanjem, snimanjem i dobrom provereom. Ceo kompleks ograđen je nekom drvenom ogradom, tako da se crkva svetog Đorđa teško može videti sa ulice. U toj crkvi nalazi se deo stuba za koji je bio vezan Isus Hrist. Postoje samo tri dela. Jedan se nalazi u Istanbulu, jedan u Rimu i jedan u Jerusalimu. Čak i da niste hrišćanin ili neki posebni vernik, ta retkost i taj istorijski značaj morao bi da vas pomami da uđete u crkvu.

Ipak, dok smo se pripremali za ulazak i dok smo osmatrali beličastu hrišćansku svetinju sa grbom orla iznad vrata, primetio sam da je par devojaka prišlo vodiču i bio sam dovoljno blizu da čujem kako ga pitaju gde se nalaze šarene stepenice, koje su u blizini patrijaršije, a koje su, kako kažu, viralne na instagramu i pored kojih se morate uslikati kada dođete u Carigrad. U crkvu naravno nisu ušle i brže bolje su otišle u pravcu stepenica.

Nije hrišćanski osuđivati i čoveku nije dato pravo da osuđuje, ali u tom trenutku sam pomislio kako taj stav i to pitanje jesu slika i prilika današnjih turista. Istorija je ništa, religija još manje, želja za znanjem je isčezla, a društvene mreže su sve.

Stepenice šarene, lajkovi, storiji, to je suština naših poseta, to je svrha naših putovanja.

Naposletku, ako niko ne vidi da si otišao negde, zašto si tamo išao?