Po koju cenu treba pričati istinu i pridržavati se svojih stavova? Mnogi bi rekli po svaku, čak i po cenu života, ali kada dođe stvarna situacija da li bi tako postupili? Da li bi dali život zarad svojih stavova i opredeljenja?

Radoje Domanović rođen je u selu Ovsište, u Šumadiji, 11.februara 1873.godine. U Kragujevcu 1890.završava sedam razreda gimnazije (koliko je tada trajalo srednje obrazovanje) i posle toga odlazi na dalje školovanje u Beograd. Upisuje filološko-istorijski odsek Filozofskog fakulteta.

Iz studentskog perioda njegovog stvralaštva izdvajaju se pripovetke kao što su: „Rođendan“, „Sima penzioner“, „Slava“. Kada vidimo razdoblje njegovog ne tako dugog života, uočavamo da je presudnu ulogu na njegov opus imala društvena situacija u zemlji.

Period njegovog odrastanja i studiranja obležila je vladavina kralja Aleksandra Obrenovića. Njegov apsolutizam i samo nezadovoljstvo u narodu ključno će uticati ne samo na stvaralaštvo već i na sam život Domanovića.

Osnivanje „Velike škole“ povećalo je broj visokoobrazovanih i produhovljenih ljudi u Srbiji. Koliko je to pozitivno uticalo na narod i samo proširavanje intelektualnog soja i elite, toliko je ta činjenica imala kontraefekat na apsolutističke vladare čiji su se stavovi kosili sa novonastalom mladom elitom.

Zbog nemogućnosti da ih se fizički otarasi i duhovno nadmudri, tadašnja vlada smislila je lukav način smanjivanja uticaja elita-udaljiti ih od prestonice. Tako je i Radoje Domanović 21.januara 1895.krenuo put Pirota. Ipak iz ove perspektive čini se da je Domanoviću boravak na jugu Srbije (tek oslobodjenoj teritoriji od Turaka), više doneo nego li oduzeo. U Pirotu se upoznaje sa Jašom Prodanovićem, budućim kumom, čovekom koji je presudni oblikovao njegove političke stavove. Zbog radikalskih stavova, već u oktobru iste godine prelazi u Vranje. U Pirotu je takođe upoznao i svoju suprugu Nataliju Raketić.

I u Vranju se sreće sa značajnim ljudima kao što su Ljubomir Davidović i Svetislav Simić. Naravno i u Vranju nastavlja svoje političko delovanje. Zbog toga nakon samo godinu dana boravka u tom gradu, dobija premeštaj u Leskovac.

Leskovac je u to vreme imao polugimnaziju. Polugimnazija je predstavljala vrstu gimnazije u kojoj su samo postojali niži razredi. Domanović se u Leskovcu za razliku od Pirota i Vranja, naizgled skrasio. U Lekovcu je Domanović imao službu od koje je mogao pristojno da živi. Bio je profesor srpskog jezika i književnosti upravo u polugimnaziji. Takodje vršio je i funkciju bibliotekara. U gradu podno Hisara zadržao se do leta 1898. Te godine je vlada Vladana Djordjevića donela zakon o obrazovanju po kome je broj srednjih škola drastično smanjen-10 gimnazija je ukinuto, 6 pretvoreno u polugimnazije, a za đake su uvedene školarine. To je bila inicijalna kapisla za još uvek mladog Domanovića. Na Desetom godišnjem zboru Profesorskog društva, 9.avgusta 1898. Radoje javno istupa protiv vlasti i zakona o obrazovanju. To istupanje i definitivno zatvara sva vrata državne službe Domanoviću. Iz naizgled mirne luke u gradu na Veternici, veliki srpski književnik zauvek odlazi put prestonice gde će provesti svoje poslednje, ali i najplodnije godine života.

1901.izdao je svoje najznačajnije pripovetke: „Vođa“, „Stradija“, „Kraljević Marko drugi put među Srbima“. 1903.na kratko odlazi u Minhen. U Beograd se vraća posle svrgavanja Aleksandra Obrenovića sa vlasti. Iako su on i njegovi drugovi uložili velike napore i dali velike žrtve da dođe do promena u Srbiji, po povratku u domovinu uočava da se ništa nije promenilo dolaskom Petra I Karadjordjevića. Tada doživljava veliko razočaranje i njegov stvaralački, ali i životni žar polako počinje da se gasi. 17. Avgusta 1908.godine ispustio je svoju stvaralačku, namučenu, borbenu i pravičnu dušu velikan pisane reči Radoje Domanović.

Verovatno pojedinci iz teksta ne mogu da daju odgovor na pitanje sa početka istog. I pored teškog života, danas, više od veka kasnije naše institucije se zovu po imenu Radoja Domanovića, njegove pripovetke aktuelnije su nego ikada.

Ako želite materijalno bogatstvo Domanović nije za vas. Ako želite pak, da vas unuci mrtve pamte i čuvaju od zaborava, čitajte Domanovića i živite po njemu-živite za svoje ideale.

„U nas Srba svuda i na svim poljima ima dve vrste ljudi: ljudi koji znaju i razumevaju stvari, a neće da rade, povukli se, gledaju jezivo i razočarano u svoje doba i očajavaju; a s druge strane imamo ljude koji ne znaju ništa, ali se koriste neaktivnošću pametnih i rade. Razume se da oni onda rade po svom umu i hesapu. Ništa onda ne vredi što oni pametni gledaju s bolom kako se na njihove oči čine ludosti i gluposti.“

Domanović nam je ovim ostavio amanet, na namaje da ga ispunimo-vreme je da pametan konačno progovori.