Najveći Beograđanin među pesnicima i najveći pesnik među partizanovcima, Duško Radović, jako je voleo fudbal. Svoju ljubav prema toj čarobnoj igri nije krio niti jednog trenutka. Štaviše, upravo je on na jedan poetičan, a opet tako egzaktan način opisa igru na dva gola.
Duško je govorio ovako:
„I ja mnogo volim fudbal, i za mene je fudbal važna stvar. Imam koga da volim, volim Partizan, imam koga da mrzim – one koji su bolji od Partizana. Imam svake nedelje, bar jednom, jedan veliki i uzbudljiv događaj. Mislim da je fudbal ili jedan oblik lažnog emocionalnog života, ili vrlo važna dopuna našeg emotivnog života... Danas je nedelja, ja idem na utakmicu.“
U ovih par reči Radović je u potpunosti objasnio šta fudbal može da predstavlja čoveku. Suština ovog iskaza jeste upravo u toj dopuni emocionalnog života, ali i u važnosti lepih i velikih događaja za ispunjenje naše duše.
Leskovčani su važnost jedne fudbalske utakmice shvatili vrlo brzo po okončanju Prvog svetskog rata.
U proleće 1920. godine odigrana je prva fudbalska utakmica u našem gradu. Dakle, Leskovac slavi ovu igru već 104 godine. Na prostoru zvanom Širina, čiju smo lokaciju jasno naznačili u prvom tekstu ovog projekta, leskovački Obilić je igrao protiv niškog Sinđelića.
Neiskusni Leskovčani koji su prvi put osetili kožnu loptu pod svojim nogama, doživeli su poraz od 8:0 od znatno iskusnijih komšija.
Ostaje u istoriji da je naš Obilić igrao u sledećem sastavu: P. Mitić, M. Nikolić, D. Anđelković – Šilja, Branko Tasić, Toma Tomić, M. Živković – Ljube, Aca Čičanović – Adži, Duško Spirić – Babica, M. Tasić – Šatra, N. Milenković – Mali Džon i Dušan Mitić – Vliki Džon.
U timu Nišlija ostali su upamćeni Lale, Sibin, ali najviše popularni Gmiza.
Prisećanje na ovu utakmicu dobili su mladi Leskovčani u listu „Naša reč“ iz prve ruke 1953. Petar Mitić, po zanimanju advokat, a te 1920. godine golman Obilića, govorio je za leskovački list:
„Prva javna utakmica u Leskovcu odigrana je na jedan originalan način. Za utakmicu smo bili pogodili bleh – muziku, čiji je primaš bio Ševket, koga su Nemci ubili kao taoca za vreme okupacije. Ova muzika trebala je da privuče što više publike, i da stvori štimung kod publike i igrača.“
Čini se da se u tome uspelo jer su se na popularnu Širinu sjatili profesori, inžinjeri, činovnici, đaci,... Prostor oko poljane bio je prepun ljudi. Naravno, pristuni nisu bili najzadovoljniji rezultatom, ali jesu činjenicom da je fudbal i zvanično došao u Leskovac.
Fudbal je brzo napredovao, i već na jesen u revanš meču u Nišu, naši Obilići izgubili su samo dva prema nula, a odmah sledeće godine organizovana je utakmica između reprezentacija Skoplja i Leskovca, gde su naši momci igrali potpuno ravnopravno.
Danas, više od veka kasnije, Leskovčani mogu da uživaju u jednom od najlepših stadiona u ovom delu Evrope. Zaista, gradski stadion predstavlja biser turističke ponude i može svakom građaninu da služi na ponos.
Jasno je da su Leskovčani položili test vernosti, a tome u prilog ide podatak da je Dubočica bila drugi najgledaniji klub u čitavoj Srbiji na domaćem terenu.
Ipak, uvek može bolje. Uvek može da se pruži veća podrška klubu i gradu. To su zaslužili vizionari koji su pre 100 i više godina fudbal igrali samo zbog Leskovčana i ljubavi prema lopti.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Dubočica, grad fudbala – fudbalska tradicija Leskovca“, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa gradom Leskovcem.
