Još u samom začetku humanističkih, društvenih nauka valjano je i tačno primećeno da je porodica stub svake države i svakog društva.

Ono što porodica ujedinjena oko ideje, oko vizije može da uradi pojedinac teško da ikada može da dostigne. Ni Leskovac pred kraj 19.i s početka 20. veka nije bio izuzetak.

Ceo politički, kulturni, ekonomski i industrijski napredak imao je zdrav temelj i zdravu osnovu u porodici.

Jedna od svakako najvažnijih za naš grad bila je porodica Ilić, poznatija kao Mumdžije.

      Čoveka nadimak često ume ne samo u potpunosti da opiše, već i da mu odredi “sudbinu” i život na određeni način. Nadimci su uglavnom lične prirode, međutim kada se kroz više generacija ukoreni, zna se i oseća da je ta porodica bitna i kultna u gradu. Mumdžije su svoj nadimak dobili iz praktičnih razloga.

Naime začetnik celokupne “dinastije” Ilić bio je Kosta Ilić. Rođen u Vlasotincu 1832. godine. Roditelji malog Koste izrazili su želju da završi zanat u većem i razvijenijem Leskovcu.

Kako tada električna energija nije bila ni na vidiku upotrebe i rasprostranjenosti, jedan od sigurnijih i plaćenijih zanata bilo je voskaranje, odnosno pravljenje sveća.

Mladi Ilić odlazi kod čuvenog, starog majstora Koceta Vlajčića, gde izučava ovaj zanat i još iz tog perioda dolazi nadimak Mumdžija, jer “mum” na turskom znači sveća.

Ilić nije dangubio u gradu i gubio dane, već je baš naprotiv iskoristio mogućnosti koje veća varoš nosi. Osim ovog zanata vrlo brzo ulazi u trgovaćke vode, gde se pokazuje kao vrlo vešt.

Nije se, ipak, zadovoljio ni trgovinom. Bio je od onih ljudi koji mogu da nanjuše vreme koje dolazi i da u skladu sa tim donose važne odluke. Sa svojih 58 godina života, gotovo čitav svoj kapital rešava da uloži u tada još uvek nesiguran posao. On i još dvojica ortaka u selu Kozare osnivaju gajtanaru, jednu od prvih u našem kraju.

Leskovac je polako postajao Srpski Mančester, a kako se taj proces omasovljivao, tako je zarada porodice Ilić rasla. Zarada je bila tolika da su tridesetih godina prošlog veka imali 15 fabrika, ne samo u Leskovcu već i u Beogradu, Zrenjaninu i Karlovcu (današnja Hrvatska).

Shvatio je još jednom iskusni Kosta Ilić kakvo vreme dolazi. Znao je da osim znanja i imetka porodica mora da ima i obrazovanje. Svoju decu, a imao je šestoro sinova i jednu kćer sa suprugom Kostadinom, šalje na školovanje u Beč, Ljubljanu, Ahen,…

To obrazovanje i duhovnost, jasno se vidi po povratku u rodnu zemlju. Ilići kreću u finansiranje pozorišnih trupa, galerija kao i crkava. Upamćeno je da je Petar Ilić donirao sabornoj crkvi 250 hiljada ondašnjih dinara i tako je kao najveći donator jedino svetovno lice koje je sahranjeno u porti crkve u Leskovcu.

Plemenitu nijansu u arhitekturi grada prvi je dao Sotir Ilić. Kada krenete iz severnog dela grada ka centru, negde pred sam kraj ulice Ivana Milutinovića, sa leve strane, odmah preko puta reke, videćete čak i danas jednu od najlepših građevina u gradu. U pitanju je palata Sotira Ilića izgrađena davne 1911.

I pored svega ovoga, najveći trag ostavio je najmlađi od Ilića, Vlada. O ovom impozantom čoveku pisaćemo poseban tekst u nastavku projekta, a u okviru teksta o porodici samo ćemo pomenuti ko je i šta bio Vlada Ilić.

Rođen 1882. godine, osim za porodični biznis pokazao je interesovanje i znanje u mnogim drugim sferama. U politici se najviše istakao kada je 1935. postavljen za gradonačelnika Beograda. Pomenućemo još samo da je bio oženjen Olgom, koja je bila iz čuvene porodice Dunđerski, a venčani kum bio mu je kralj Aleksandar Karađorđević. Lično je poznavao i družio se sa najuticajnijim ljudima tog vremena, kao što je na primer Vinston Čerčil.

Život i delo ovog čoveka zajedno ćemo izučiti u narednim mesecima, jer celokupni opus nije moguće staviti u nekoliko redova.

      Kao i mnogo puta do sada, opet se pokazuje da nam istorija našeg grada može biti putokaz i kompas za potpunu obnovu i vraćanje starog sjaja i slave Leskovcu. Od Ilića smo naučili da koliko god imali novca, vidici moraju da se šire, da se upoznaje svet, ali da se svoje ne zaboravlja. Od njih učimo da moramo nesebično da dajemo kako bi nam se vraćalo, ali najbitnije od svega, od ovih ljudi treba da usvojimo da je porodica smisao ljudskog postojanja i da samo jaka i zdrava porodica može da stvori jak i zdrav grad.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Znamenite političke figure Leskovca između dva rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.