Postoje mesta koja u sebi nose čaroliju, energiju, bistrinu i mir. Mesta na kojima se osećamo drugačije nego bilo gde na svetu.

Racionalisti će nam reći da je to naša uobrazija, da mozak popunjava rupe, da postoji neka trauma, neka anomalija, nešto što je čoveku dokučivo i objašnjivo.

Oni malo maštovitiji pripisivaće ovakva osećanja inteligentnim bićima van naše galaksije.

Duhovniji će pak, hvaliti Božiju premudrost i osećaje pripisivati upravo Svetvorcu.

Ne znamo ko je od njih u pravu, a ko ne. U tome i jeste čar Radan planine. Svi su u pravu i niko nije, jer svako Radan doživljava i upija na svoj način.

      Duhovni ipak imaju malu prednost u odnosu na sve ostale. Zašto je to tako?

U prošlom tekstu smo već pisali o selu Obražda i o crkvi koja se nalazi u samom selu, osveštanoj 1885. i posvećenoj svetoj Trojici.

Jedna crkva ne čini planinu, reći će skeptici. Istraživanja pokazuju, da u okolini Radana i na samoj planini ima oko 343 crkava i ruševina svetinja i hramova, koje pokazuju kako srpsko, tako i ranohrišćansko odnosno vizantijsko i rimsko prisustvo na Radanu i u podnožju ove prelepe planine.

I pored toga u našem narodu je ustaljeno i prostranjeno mišljenje da je Fruška gora (s razlogom) Sveta Gora u Srbiji. Pored nje u ovom kontekstu pominje se i Ovčarsko-kablarska klisura, ali Radana neopravdano nema u toj kategoriji.

Još jednom se na primeru Radan planine pokazalo tumačenje da crkva nije građevina, već da je crkva skup, sabor svih verujućih i svih njenih članova. Kada su mladi napustili selo, kada u crkve više nije imao ko da ide, one su zapuštene, pa tu možemo tražiti krivca i za loš marketing ove planine.

Vredno je ipak pomenuti da se Radan smatra i živom planinom. Kako i na koji način je Radan živ, otkrićemo vam u narednim tekstovima. Toj živosti su u prošlosti doprinele i crkve i čuda koja su se događala u crkvama.

Pored toliko čuda, što prirodnih, što isceliteljskih, što duhovnih, Radan ostaje nedovoljno posećen i otkriven.

Taj turistički potencijal, o kome možemo da pišemo danima, jeste vrednost jednog mesta i zbog toga bi upravo moglo da dođe do povećanja broja povratnika na ovu planinu.

Mnogi će reći da je bolje da se planina nikada ne otkrije, nego da postane kao Zlatibor, puna betonskih zgrada i svega osim izvorne prirode. To u neku ruku može da bude tačno, ali to ne sme da bude izgovor da na jednoj ovakvoj lepotici ne postoje uređeni putevi, staze i odmarališta namenjena deci i penzionerima. To je nešto što sigurno može da se uradi angažovanjem svih nas kojih se Radan tiče.

Tek tada može doći i do obnavljanja crkava, lokaliteta i do otkrića za koja nismo ni slutili da se nalaze u našem neposrednom okruženju.

      Vreme u kome živimo diktira brz i isprazan život. Mnogo materijalnog, ništa duhovno, potragu za uspehom, a ne i za smislom. U toj potrazi, u toj borbi svakog protiv svakog, zaboravili smo svoja ognjišta, svoje crkve i kućne pragove i ostavili ih u blatu i korovu.

Verujemo ipak da vreme ne bi dotaklo naše seljake da im je omogućen normalan i pristojan život na planini. Zato je na nama kao društvu i državi da vratimo dostojanstvo selu i da se odupremo ovom vrtlogu. Vrtlogu za koji ne postoje ljudi, već samo potrošači, za koji ne postoje svetinje već samo tržni centri i za koji je ljudski život samo trošak.  Na kraju život jedne planine ovom vrtlogu je samo izvor novca, a ne izvor znanja, lepote i inspiracije.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta „Tajne Radan planine“, koje naše udruženje realizuje u saradnji sa Opštinom Bojnik.