Balkan- prostor na kom je moguće sve i ništa u isto vreme, područje u kom je u jednom čoveku duša široka kao čitav svet, a već u dva potpuno različiti pogledi i život.

Biti Srbin i musliman, komunista i četnik, špijun i rodoljub, čini se da ove suprotnosti vekovi zajedničkog života, borbi, ratovanja nisu uspeli da spoje i sjedine. Ipak 24.10.1889.godine rođen je čovek u kome se našlo sve ovo i mnogo više od toga. Rođen je čovek koji je spojio nespojivo.

Tog jesenjeg dana, u Stocu, u istočnoj Hercegovini rođen je Mustafa Golubić, od oca Muhameda i majke Nure. Kao najboljeg đaka osnovne škole u svom rodnom mestu, opština ga šalje na dalje školovanje u Sarajevo.

Kao i na svakog čoveka, veliki istorijski dogadjaji imali su uticaj i na Mustafu Golubića. Jedna od prekratnica u njegovom životu, imao je dogadjaj poznat kao aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Mustafa se posle aneksije seli sa porodicom u Beograd gde postaje član „Mlade Bosne“ i upravo u Beogradu dolazi u kontakt sa Vojislavom Tankosićem.

Srpski nacionalni identitet Golubić gradi u oslobodilačkim ratovimma. Prvi balkanski rat počinje kao član Tankosićevog četničkog odreda, a posle izuzetne hrabrosti u borbama kod Merdara biva odlikovan Obilićevom medaljom od strane prestolonaslednika Aleksandra Karadjordjevića.

Posle mature 1913.godine Golubić dobija stipendiju i odlazi na studije u Lozanu i Ženevu, a kasnije i u Pariz, gde postaje član organizacije „Ujedinjenje ili smrt“. Iste godine u Tuluzu, u holtelu „Sen Žeron“, sastao se sa Vladimirom Gaćinovićem. Cilj ovog sastanka bio je dogovor o likvidaciji Franca Ferdinanda, koji je u to vreme trebao da poseti Francusku. Na istom sastanku priustvovao je i Muhamed Mehmebašić koji je dobio zadatak da u Sarajevu likvidira Oskara Poćoreka.

Po izbijanju Prvog svetskog rata Golubić se vraća iz Pariza i sa srpskom vojskom učestvuje u svim najznačajnijim bitkama. Sudbina se postarala da još jedan bitan istorijski događaj bude tačka preseka u Mustafinom životu. To je bio takozvani „Solunski proces“. Namešteno suđenje pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu za Golubića je bilo neprihvatljivo. On odbija da svedoči protiv Apisa, za šta dobija godinu dana zatvora. Ipak uspeva da se izbavi i pobegne u Francusku. Tada se čvršće povezuje sa Kominternom, sa kojom je stupio u kontakt još tokom studiranja u Švajcarskoj. Zbog ubistva Apisa kod Golubića se rađa mržnja i averzija prema Aleksandru Karadjordjeviću. Zbog toga je učestvovao u atentatu na kralja Aleksandra 1921. Takodje se i pamte pretnje Golubića tada još prestolonasledniku kod hotela „Moskva“, kada mu se obratio rečima: „Visočanstvo, Vi ste ubili Apisa, a uskoro ću ja Vas.“

Posle stupanja u vezu sa Kominternom odlazi u Moskvu, gde se školuje za oficira NKVD-a. Njegovo kodno ime bilo je „Omega“. Smatra se da je Mustafa Golubić bio glavni organizator atentata na Lava Trockog u Meksiku. Trocki je, posle sukoba sa Staljinom, u Meksiko došao pomoću slikara Dijega Rivere. Veruje se da je Mustafa zaveo slikarevu suprugu Fridu Kalo i da mu je upravo ona odala boravište Trockog.

Postoje još mnoge priče vezane za Mustafu, kao naprimer da je bio lični prijatelj sa Staljinom , kome je donosio duvan iz Hercegovine,... Zatim da je ukrao tenk u Engleskoj i nacrte najsavremenijeg aviona u Lionu ili ona da je bio ljubavnik Grete Garbo.

Nama najzanimljivija priča je ona da se Mustafa Golubić predstavljao kao obućar u Leskovcu, pod lažnim imenom Milorad Nikolić. Razlozi zašto je obaveštajac i čovek takvog kalibra boravio u Leskovcu nalaze se u samoj ekonomskoj i privrednoj snazi Leskovca. Leskovac je u to vreme prolazio kroz takozvano „zlatno doba“, upravo tada je dobio nadimak srpski Mančester. Naš grad bio je centar aristokratskog društva, sa privatnim bankama, fabrikama, hotelima pa čak i javnim kućama. Upravo zbog velikog broja fabrika postojao je i veliki broj radnika koji su potencijalno bili komunisti i ljudi na koje je moglo da se računa u eventualnoj revoluciji.

„U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata: 1928, 1933-34, u decembru 1940 i januaru 1941.godine. Legalno se kretao pod imenom Milorad Nikolić. U vezi je sa Blagojem Nikolićem (učesnikom Lenjinovog prevrata) u čijoj kući se izradjuju lažne isprave. Stanovao je u Pupinovoj ulici kod Paraskeve-Keve Đorđević i bio aktivan u Sindikatu“, podaci su koje iznosi Miodrag Janković u feljtonu „Otvoren dosije Mustafe Golubića“.

„Leskovčani koji su ga zapamtili iz tog vremena sećali su se posle da je pušio na lulu i da im je „Milorad“ lepo pričao o svojim putovanjima u Grčku i na Bliski istok. Pričao je kako je u Egiptu naručio kajganu. Kelner ga upitao da li želi kajganu od četvrt ili pola jajeta. Odgovorio mu je da donese kajganu od pet komada jaja i kelner je doneo ogromnu kajganu – od nojevih jaja! Nije, kaže, znao da pročita jelovnik. „Milorad“ je voleo dobro da pojede, s uživanjem je pomagao nekoj baba Jeleni kada je ona kuvala papazjaniju koja je slična bosanskom loncu. On je lično oblepljivao zemljani sud testom da ne bi isparavao naglo kako bi se papazjanija kuvala u pari. Isto tako, kao pravi gurman, voleo je da jede kupus sa slaninom“, navodi Janković u svom feljtonu.

U Leskovcu je imao radnju po imenu “Venera”, koja je zapošljavala oko pedeset radnika.

Zbog straha i mržnje prema Golubiću, Ivan Stevo Krajičić I Josip Broz Tito, anonimno su ga prijavili Gestapou. Uhvaćen je i mučen, ali od njega nisu uspeli da izvuku ni jednu informaciju koja bi im koristila. Ubijen je 11.juna 1941.godine u Pionirskom parku. Posle ulaska Crvene armije u Beograd njegovo telo je nadjeno i autopsijom doktora Vojislava Stojanovića utvrdjeno je da su mu bile polomljene sve kosti u telu.

6. septembra 1944.godine dogodio se najznačajniji i najtužniji dan u istoriji Leskovca. Na dan rodjenja kralja Petra II Karadjordjevića pod izgovorom da se u gradu nalazi 15000 Bugara I 5000 Nemaca “saveznici” su sasuli na Leskovac 69 tona eksploziva, bilo je 28000 civilnih žrtava (ranjenih i stradalih). Sve se to dogodilo pod pokroviteljstvom Koče Popovića i Josipa Broza Tita, istih onih ljudi koji su predali i izdali Golubića. Tri godine posle Mustafine smrti videli smo ko je pravi komunista i Srbin. Videli smo ko nam je prijatelj, a ko ne. Kao što su polomili sve kosti Mustafi, tako su polomili i sve kosti Leskovcu. Ali ono  što nisu uspeli i nikada i neće, razni Josipi, Popovići i ostali, to je da unište duh Golubića i duh Leskovca koji živi i živeće mnogo posle njihovih truležnih i grešnih tela i života.

PODNESAK DETEKTIVA ANTIKOMUNISTIČKE BRIGADE UPRAVE GRADA BEOGRADA, ĐORĐA KOSMAJCA NAČELNIKU UPRAVE BOŠKU BEĆAREVIĆU, 17. JUL 1933. GODINE, DELOVODNI BR. 134/33, HITNO. STROGO POV.:

Nevičan sam peru ali nastojaću da budem precizan: 

Mustafa Golubić, malo-malo pa boravi u Srbiji!

O tome dobijam iscrpne dojave kao što je ona iz 1928. godine a na koju niko ne svrte pozornost. Podsećam vas da je u njojzi stajalo:

“Vi neste normalni, Đoko, ljubi te brat! Vijate tog Golubića po cel svet a on mal mal pa ulegne u Leskovac. Ete, tu otoič, došo je i produciro nam se kai Milorad Nikolić, fabrikant obuće i veletrgovac ss svinjske čekinje! Iz jeroplana bi se viđavalo da je belosvecki monden i donžuan, onak ubav, cmomanjas, s dvoredno odelo i ss škrip cipelke. Dođuvao je u mehanu ss luksuzne ždrocle a pozetko i sam, da šljoka i sevdališe s čarširlije i ćirimidžije stignav iz Bunibrod i Donje Konjuvce”.

* Iz knjige Dejana Stojiljkovića “Mustafa Golubić: LJUBAVNIK, OBUĆAR, RATNIK, ŠPIJUN”

* Autor ovog citata je Milan Janković. Citat je preuzet iz Jankovićevog romana “Dosije Golubić” (izdanje IK “Zalihica” Sarajevo, 2013.g.)