Istorija je kompleksna nauka. Njena kompleksnost ne ogleda se samo u broju godina koje izučava. Štaviše, najmanje je njena kompleksnost izražena u brojevima. Komplikovanost ove nauke ogleda u nemogućnosti sagledavanja celokupne slike.

Za detaljno izučavanje jednog događaja ili jedne ličnosti, potrebna je određena vremenska distanca kako bi se što više iz izučavanja izbacila evenualna subjektivnost. S druge strane, potpuno paradoksalno, najveći neprijatelj istorije jeste vreme. Vreme je to koje odnosi i oštećuje značajne dokaze i materijale, ali i svedoke istorijskih događaja.

Zato je cela istorijska nauka zasnovana na igri balansiranja. To balansiranje treba da omogući dovoljnu udaljenost i dovoljnu bliskost samom događaju, kako bi se istina naslutila bar u obrisima.

Na današnji dan, pre tačno jednog punoletstva, preminuo je (ili je ubijen?), nekadašnji predsednik SR Jugoslavije, Slobodan Milošević. Upravo njegova uloga i njegovo nasleđe centralna je tema naših narednih redova.

DEMONIZACIJA JEDNOG ČOVEKA

O vremenu na vlasti rođenog Požarevljanina trenutno nećemo pisati. Autor ovog teksta sluti da bi takvi redovi mogli da izazovu duboku polemiku, jer sam autor ima i više nego pozitivno mišljenje o Slobodanu Miloševiću (što je jako bitno da se naglasi), a eventualni čitaoci mogli bi da istoriju vrlo lako promatraju isključivo iz ličnih iskustava.

Opet, ulazak u objašnjavanje Miloševićevih poteza u svetlu šire geopolitičke slike, posao je koji zahteva mnogo obimniji format od teksta na portalu.

Elem, u ovom delu ćemo samo pisati o Miloševićevoj ulozi posle 5. oktobra 2000. godine.

Tog, po svemu sudeći, kobnog dana nasilno je pala jedna legitimna vlast. Potpomognuti stranom podrškom, finansijskom i logističkom, novi demokratski „proroci“ stupili su na vlast u sam osvit 21. veka. Proroci su nam govorili o blagostanju, povratku na pravi put, primanju u takozvanu evropsku porodicu. Jedini problem u ostvarivanju tog Eldorada bio je, ko drugi, nego Milošević.

Lišeni svake potrebe za bilo kakvom objektivnošću, krenule su surove odmazde prema svakom čoveku iole bliskom Slobodanu Miloševiću, u stilu Francuske revolucije. Glavni argument te nove vlasti protiv Miloševićeve, bila je čuvena floskula da on nije shvatio šta znači rušenje Berlinskog zida. Danas, dvadeset i više godina kasnije, shvatile su gotove sve suverenističke snage u svetu, na čelu sa Rusijom, da je Slobodan Milošević jedini prozreo prave namere Kolektivnog Zapada.

 Ipak, u žaru te celokupne demokratizacije, jeretički je bilo izgovoriti išta pozitivno uz ime nekadašnjeg predsednika. Kao kulminacija svega došlo je do izručivanja Miloševića Haškom tribunalu, 28.6.2001. godine.

Nikada se u istoriji nije desilo da jedna zemlja preda svog bivšeg predsednika nekom sudu i da se u tom sudu, u već nameštenim procesima, ne osuđuje samo predsednik lično, već i celokupni srpski narod. Dve decenije kasnije odlazak u Hag postala je oznaka časnosti svakog bitnog Srbina, a Miloševićevo izručivanje na Vidovdan posebna je simbolika.

DUBROVNIK DANAS I ISPUNJENJE „PROROČANSTVA“

Upozoravao je Milošević o rušilačkom faktoru koji je infiltriran unutar „demokratske“ opozicije još od ranih devedesetih godina. Mnogi su smatrali da je ta teza služila samo i isključivo za očuvanje vlasti te da je on sebe stavljao u poziciju čuvara države i naroda.

Ti rušilački faktori, ti antisrbi, Srbi samo imenom i prezimenom, su se polako pokazivali, i za ozbiljne svote novca postajali su trovači mozga srpskog naroda. Da je Miloševićevo upozorenje potpuno tačno pokazalo se po ko zna koji put i na današnji dan.

Naime, danas je na određenim televizijama pušten snimak sa neke konferencije u Dubrovniku. Na njoj su govornici bili, između ostalih, Aida Ćorović, Ana Lalić i Zoran Kesić. Svi srpski državljani. Bljuvotine koje su izlazile iz usta ovih ljudi paraju uši i unose nervozu svakom normalnom čoveku.

U tim splačinama u obliku reči, prednjačila je izvesna Ana Lalić. Ona (inače rođena u Centralnoj Srbiji) je govorila o potrebi kreiranja Vojvođanske nacije i da je samo tako moguće zaustaviti velikosrpsku hegemoniju. Takođe je napomenula da se u Vojvodini preterano grade crkve i da se čak i danas Vojvođani „posrbljavaju“. Još mnogo toga je rekla ova osoba, ali je ovaj presek dovoljan da vidite o kakvim mozgovima se radi.

Svaka druga zemlja bi po povratku iz Dubrovnika sačekala ovu gospođu i njenu delegaciju te bi bez ikakve rasprave ona morala da bude lišena slobode, zbog širenja secesionizma, antisrpstva,... To je nemoguće očekivati u postpetooktobarskoj Srbiji, jer na primer i jedan Nenad Čanak ima medijskog prostora.

Takvi ljudi su korov jednog društva i upravo nas je na takve upozoravao Slobodan Milošević. Takav nesoj danas ima ogroman uticaj na svest ljudi i pod velom demokratije iznutra uništavaju Srbiju, a sve uz pozamašno finansijsko pokriće određenih „evropskih fondova“.

Da bi se Srbija odbranila na Kosovu, ona se prvo mora odbraniti u Beogradu. Ako je potrebno i lustracijom. Za one koji krše Ustav Republike Srbije, u kome jasno stoji da su Kosovo i Metohija, kao i  Vojvodina, sastavni deo naše zemlje, drugog rešenja nema.

Mi smo danas fizički okupirani u našoj južnoj pokrajini, ali se centrala okupacije, duhovna i umna, nalazi u Beogradu.

Tu okupaciju predvideo je Slobodan Milošević pre više od dvadeset godina, tada je on govorio:

„Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosono koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala. Kosovo bi bilo prva žrtva... To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala oprostiti, neizražavajući čak ni nadu da će joj taj deo zemlje jednom moći da bude vraćen...“

Sa Kosovom su izgleda već završili. Sada je na redu Vojvodina. Zato je vreme da se prisetimo mudrih reči Slobodana Miloševića, makar na današnji dan, kada obeležavamo njegov odlazak sa ovoga sveta.

Ukoliko se češće budemo prisećali njegovih reči, možda ćemo nekada shvatiti da su zaista napadali Miloševića zbog Srbije, a ne obratno. Samo tada ćemo okupacione snage u potpunosti moći da izbacimo iz naše voljene Srbije, a vreme će Miloševiću nesumnjivo dati mesto u istoriji koje on zaslužuje.