Posle bezbrojnih, uvek dosadnih i tmurnih kišnih dana, granulo je sunce jutros nad Leskovačkom kotlinom. Kao da je Bog tako hteo, kao da je sam Tvorac namestio takvo vreme za praznik gde se narod, a posebno deca, sjate u dvorište Saborne crvke Svete Trojice u Leskovcu.
Od ranog jutra se može čuti dečija graja i mogu se videti ozarena lica sa venčićima na glavi i zvončićima oko vrata. Čini se da Lazareva subota zaista jeste prvi veliki kontakt dece sa našom crkvom. Po koji slatkiš, šećerna vuna ili kokice, dodatno vezuju naše najmađe za crkvu.
Ipak, mnogi od roditelja koji decu dovode na praznik ne znaju po čemu je on poseban i šta zapravo proslavljamo osam dana pre Vaskrsa. Ove „Leskovačke subote“ ćemo pokušati da bar malo to promenimo.
Lazareva subota, ili Vrbica, nije samo lep narodni običaj sa decom i zvončićima — u svojoj suštini to je veoma snažan i emotivan hrišćanski događaj.
U centru praznika je ličnost Lazara iz Vitanije, prijatelja Isusa Hristosa. Prema Jevanđelju, Lazar se razboleo i umro, a njegovo telo je već četiri dana bilo u grobu kada je Hristos stigao u Vitaniju. Njegove sestre, Marta i Marija, dočekale su Hrista u tuzi, sa rečima da njihov brat ne bi umro da je On bio tu.
Ono što ovaj trenutak čini posebno dubokim jeste to što Hristos ne reaguje samo kao učitelj ili čudotvorac — On pokazuje i potpuno ljudsku stranu. Jevanđelje kaže da je zaplakao. Ta scena je jedna od najdirljivijih u hrišćanstvu: Bog koji plače nad smrću svog prijatelja. Time se pokazuje da vera ne negira bol, nego ga razume i prolazi kroz njega.
Zatim dolazi trenutak čuda. Hristos prilazi grobu i izgovara reči: „Lazare, izađi napolje!“ I Lazar, koji je bio mrtav četiri dana, izlazi iz groba. To nije samo povratak u život — to je jasan znak da smrt nije poslednja reč.
Zbog toga Lazareva subota ima tako snažnu duhovnu poruku. Ona stoji tačno na pragu najvećih događaja u hrišćanstvu — stradanja i vaskrsenja Hristovog — i zapravo najavljuje pobedu života nad smrću. Lazarevo vaskrsenje predstavlja svojevrsni uvod u Hristovo Vaskrsenje.
U narodnom doživljaju, radost Vrbice (deca, zvončići, vrba) nije slučajna. Ona dolazi baš iz ove poruke: život se vraća, nada nije izgubljena, i posle tame dolazi svetlost.
Narod će uvek percipirati Vrbicu kao dečiji praznik, i to ne treba menjati. Ipak, nije naodmet znati makar osnovno o suštini samog praznika. Lazareva subota nas podseća o čudu Vaskrsenja, i daje nam veru u život večni, a Vrbica nam ukazuje da ćemo život večni zaraditi samo ukoliko i sami psotanemo kao deca.
