Na samom početku našeg, sada već redovnog, serijala „Književni utorak“, pisali smo tekst o životu i delu Petera Handke. Tom prilikom smo, takođe, doneli deo iz romana „Moravska noć“ koji je govorio o piščevom viđenju Balkana.
Dobitnig Nobelove nagrade za književnosti, i ovekovečeni prijatelj Srba, često je pisao o našem narodu i našem mentalitetu, te je isticao mučeništvo Srba. Kako se danas navršava dvadeset i sedam godina od zločinačke agresije NATO pakta na našu državu, još jednom ćemo vas upoznati sa Moravskom noći i doneti kratku epizodu u kojoj je pisac posetio srpsko groblje.
„Dok se to plakanje nastavljalo i nastavljalo, pričao mu je šofer, tiho, odgovarajuće povesti. Pre poslednjeg rata su selo u toj dolini naseljavala dva naroda, a ovi, ti koji su tu čučali u krug, pripadali su posle rata proteranima, nazovimo ih ovde Vlasi. Prvi put posle kraja rata su se sada neki iz bivšeg dvonaroda vratili u svoju oblast, pa makar i samo u posetu ovde, a to prvi put će ujedno biti i poslednji. A to sada beše mesto njihovog nekadašnjeg groblja. Od njega nije ostalo više ni traga. Ili ga je, ipak, bilo: tih nekoliko tamnih, pa i mermerom prošaranih kamenova između grbača od belog krečnjaka, koje su štrčale iz, za to mesto i Balkan uobičajeno crvenkaste zemlje istrošene vremenskim nepogodama. Bili su to, tvrdio je tako šofer, jedini ostaci grobova, pa i sveg groblja na platou visoko iznad, odavno, a možda i zauvek, sela jednog naroda. Ti, hm, iseljeni i sada stvarno iseljenici čučali su na odstojanju od tih ruševina grobnih kamenova, tamo gde nije bilo ničega. Tu otprilike, nastavio je šofer glasno, bio je jedan od njih svojevremeno u ratu svedok tome kako je i više njegovih ljudi bilo opkoljeno od strane zakukuljenih, najednaput izniklih iz žbunja, i odvedeno zauvek. (On, iza jednog udaljenog groba, nije bio pronađen.) Bilo je to na praznični dan dotičnog naroda, na koji su se posećivali mrtvi i donosilo im se jelo i piće, i sa njima su živí sedeći na posebnim klupama za posebnim stolom ispred groba – ni od njih nije više bilo ni traga – obilato jeli i pili; takav kult mrtvih i duhova predaka bio je jedan od glavnih običaja vere, u ona vremena još strože negovane, svaka svojta je čuvala sećanje na mrtve i davno preminule, i tako je na grobovima davala parastose u jednom danu, ili samo jednom času; to je, međutim, tradicionalno donosilo opasnost, a pojačavano u vreme rata značilo je to: praznik i zločin, ili praznik i izdaja, ili praznik, odlučujuća bitka i poraz: idu „kod nas“ zajedno.
I sada su ti preživeli služili jela i pića na bivšem, preostalom i krnjem groblju. Ali kako – bez groba, i za nestale koji još uvek nisu bili proglašeni za mrtve, a njihova tela, pretpostavimo, hm, ona su, hm, da li su zbilja bila mrtva, da li su negde drugde trunula, a možda i nisu bila pokopana? Samo bez pitanja! Bilo je tako kako je bilo: ti koji su preživeli, otišli i otputovali, čučali su sada tamo gde su, prema tom jednom svedoku, nekada zajedno sedeli zbijeni jedni uz druge otac, brat, sestra, ujak, tetka, da bi ih nekoliko trenutaka kasnije maskirani odvukli u gustiš i nije ih više bilo.“
Peter Handke je u nekoliko redova uspeo da opiše suštinu zločinačke agresije NATO pakta, i svih agresija na Srbe devedesetih. Cilj nije bio samo proterati Srbe, cilj je bio izbrisati svaki trag o postojanju Srba na ovim prostorima. Nisu uspeli, niti će, uprkos svemu, ikada uspeti!
