Uloga intelektualca u našem društvu je jako upitna. Zbog raznoraznih ljudi sumnjive biografije, kredibiliteta i morala koji sebe nazivaju elitom, narod je često otklonjen i udaljlen od tih elita.

Čini se da taj narodni otklon polazi još iz vremena vladavine Josipa Broza Tita.

O toj lažnoj eliti i uticaju Josipa Broza na naš narod, ali i brojnim drugim temama kao što je muzika, razgovarali smo sa doktorom Mišom Đurkovićem sa Instituta za evropske studije u Beogradu.

Pre svega hvala što ste pristali da govorite za naš portal.

Vi ste angažovani intelektualac već godinama, međutim nekad se manje, a nekad više pojavljujete u našim medijima. Tu pre svega mislim na televiziju za koju u neku ruku morate biti „podobni“. Ipak, Vaši tekstovi i kolumne uvek nađu put do čitalaca i upravo te kolumne završavate porukom da kuća cveća mora pasti. Tom mišlju ste ušli u srž takozvane „Duboke države“. Da li je ta država u našoj zemlji srpska ili je pre možemo okarakterisati kao titoistočko-jugoslovensku?

Najpre da se zahvalim Vama za poziv i mogućnost da se obratim ljudima koji na jugu Centralne Srbije prate Vaš rad i programe, i da Vam poželim svako dobro oko inicijative sa podkastom i portalom koji vodite.

Da krenemo od količine nastupa u medijima.

Jedan značajan deo nije samo pitanje podobnosti. U poslednje vreme se ja trudim da što manje budem po televizijama. Imam dosta poziva, naravno, pošto se „namnožilo“ tih produkcija. U suštini, prostora ima, ali Vi ste potpuno u pravu u tvrdnji da su „mejn strim“ mediji isparcelisani za „Peru i Žiku“, međutim u posledenje vreme biram pre da pišem obraćajući se konkretnoj publici nego da idem da „analitičarim“.

Čovek, da bi ga shvatili ozbiljno u vreme kada savremeni medijski totalitarizam funkcioniše po sistemu pravljenja „beskonačnih šumova“, treba se ograničiti na vrlo konkretnu publiku. Češće idem u medije samo kada radimo neku kampanju, kao što je bio slučaj sa pokušajima da anuliramo štetne odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti, ali mislim da su kolumne više nego dovoljne.

Da se vratimo na osnovno pitanje.

Srpska država danas jeste titoistička. Ne u potpunosti, ali postoji sve veći rascep između elita i naroda. Mislim da nam narod i pored svega što mu se čini, uglavnom razume neke procese i mislim da generalno ono što smo radili poslednjih dvadesetak godina jeste uspešno, jer generacije koje su u tom periodu rasle, a nisu korumpirane, znaju i ko su i šta su i koji su im simboli.

Veliki je problem status elite koja je u značajnoj meri korumpirana. Tu spadaju svakako Akademija nauka i Beogradski Univerzitet, nije slučajno da su to targetirane institucije. Ozbiljni su udari na Crkvu i Maticu Srpsku. S jedne strane možemo da kažemo da imamo ozbiljne institucije, a s druge strane imamo ozbiljan talas korupcije koji kreće od stranaca i koji se izliva po dubini na naše različite institucije (Vlada, Parlament).

Većina tih poslanika vladajuće stranke, kada bi im dali priliku, verovatno bi bili dobri Srbi, dobri ljudi, međutim ti poslanici koji „srbuju“ za sve pare privatno, bez problema dižu ruku za Zakon o rodnoj ravnopravnosti, pod izgovorom da su morali to da urade. Sistem korupcije funkcioniše tako da sve moraš.

Ipak, treba da postoji jedna granica ljudskog dostojanstva. Mi pokušavamo da ohrabrimo ljude da stanu iza svojih stavova jer to je jedini put za preživljavanje njih samih, njihovih porodica pa na kraju i ovog naroda.

U prošlom pitanju smo pomenuli tu Kuću cveća. Čini se da i posle 44 godine od njegove smrti, Tito rukovodi sa Banjice. Da li je moguće „uvući“ u institucije pitanje o eventualnom pomeranju ili rušenju Kuće cveća?

Srbi i Rusi jesu narodi koji su najviše stradali od strane komunističkih diktatora. Ruski je mrtav već sto godina, a ovaj „naš“ evo četrdeset i četiri. Tragedija je da mi ljude koji su nam naneli toliko zla, držimo još uvek na nekom pijadestalu.

Kada je padao komunizam krajem prošlog veka, lančano su čišćeni u procesu demokratizacije ti komunistički diktatori. Počnimo od Bugara koji su recimo dinamitom srušili mauzolej Dimitrova. Svi ostali u Evropi su „počistili“ svoje totalitarne lidere, samo mi i Rusi i dalje, iz ne znam kojih razloga, držimo ljude koji su sramota za nas.

Da li smo mi obožavaoci totalitarnog sistema ako držimo tog čoveka na Banjici?

To i dalje opstaje. Očuvanje i opstanak Titovog lika i dela je pre svega rezultat delovanja stranih sila. Istih zapadnih sila koje su njemu pomagale počev od 1944. a naročito 1948. pa nadalje i koje očuvanjem Titovog kulta žele da spreče prirodan povratak Srba sopstvenoj tradiciji i identitetu. Te zapadne sile preko svojih agenata od uticaja, na primer na RTS-u, povremeno prave nekakve emisije o Rankoviću ili Jovanki Broz koja je, uz svo dužno poštovanje, primitivna, divlja, seljančura, a predstavljaju nam je kao izvesnu gospođu.

Ništa od toga nije slučajno i izvor toga su zapadne ambasade preko svojih agenata, duboko korumpiranih. Pored njih prisutna su i dalje „deca komunizma“ koja pokušavaju da očuvaju neku sliku o svojim precima.

Što se tiče institucionalnog postavljanja tog pitanja, za početak sam ja lično nedavno razgovarao sa jednim čovekom koji je poslanik i zamolio ga da u Parlamentu pokrene legitimno pitanje, zbog čega mi držimo simbol totalitarizma i okupacije Srbije u Beogradu?

To je prvi korak. Potrebno je da se u Skupštini otvori debata o tome i da onda posle toga vidimo kakav je odgovor. Možda predsednik Srbije koji „srbuje“ za sve pare, može da nam objasni zbog čega ne koristi svoju poziciju apsolutne moći da to ukloni.

Ovo pitanje ne možemo postaviti na velikim medijima. Zbog toga je bitno da tu ideju držimo i otud ideja da moje kolumne završavam sa: „Domus florum delenda est“. Za promenu nam treba zakonodavna ili referendumska inicijativa. Moguće je da se skupi nekih sto hiljada potpisa, ali je svakako lakše to pitanje pokrenuti u Skupštini. Ja bih voleo da čujem predstavnike SNS-a koji se predstavljaju kao ultra-srpski poslanici da govore na ovu temu, a na kraju i predsednik ako nas brani od svih zala na ovom svetu, zašto nas ne odbrani od ove sramote na Banjici?

Pomenuli smo da srpski narod „nije u korak“ sa srpskom „elitom“. Jasno je da srpska država lebdi „ni na nebu ni na zemlji“. U tom smislu kako je moguće proterati samoproglašenu elitu i kako vidite budućnost našeg naroda u svetlu svih geopolitičkih dešavanja?

Mi imamo realne geopolitičke probleme u trenutku kad svet nesporno ulazi u novi Hladni rat. Rat u Ukrajini trajaće još minimum par godina. Sami čelnici ruske vojske rekli su da se on neće završiti pre 2025. Postoje indicije da je to samo jedan u nizu ratova, a možda i najava direktnog sučeljavanja između Istočnog i Zapadnog bloka koji se sada već vide.

Otud institut na kome radim i ja, plasiramo priču o značaju neutralnosti i njenom razvoju te pokušajima da srpsku državu i narod povežemo sa tim „koridorom“ koji polazi od Švajcarske, Austrije, Mađarske pa sve do Turske. Turska i Mađarska jesu članice NATO pakta, ali se videlo u ovom novom sukobu da čvrsto drže poziciju vojne i političke neutralnosti.

U tom smilsu moramo da vodimo računa o svojoj geopolitičkoj situaciji kako bi prošli kroz sve ovo sa što manje štete, a to neće biti lako. S druge strane moramo da branimo neke elementarne stvari kao što su porodica i identitet. Moramo braniti Srpsku, moramo držati „srpsku priču“ u Crnoj Gori i naravno da probamo da na Kosovu i Metohiji držimo zamrznuti konflikt. Mislim da je vlast to stanovište zamrznutog konflikta napustila umnogome.

Jako je bitno da radimo na svesti ljudi o značaju Kosova i Metohije jer bez toga nema srpskog identiteta. U toj borbi dodatno nam otežava činjenica da tendencije oko pojma elite nimalo nisu dobre zato što sistem korupcije ubija nezavisnost, moral ljudi i sposbnost da prežive, što je u manjim gradovima još brutalnije. To, naravno, najviše odgovara strancima. Glavni izvor korupcije u Srbiji jesu stranci. Mi od 2000. godine jesmo neka vrsta poluprotektorata u koji stranci dolaze i rade mnoge ružne i katastrofalne stvari.

Ti stranci utiču na različite fondove i tako oblikuju celokupnu sliku. Na primer, sistem nauke je skandalozan. Preko kredita koji MMF daje, a koje ćemo mi vraćati, ti fondovi finanisraju samo sopstvene „igrače“.

Međutim, bitno je da su svi ti problemi locirani i da ima hrabrih ljudi koji su spremni da te probleme uoče i o tim problemima obaveste i poduče ozbiljan broj ljudi i da tamo gde možemo, neku bitku  dobijemo, kao što je recimo bila vrlo važna pobeda oko udžbenika i pokušaja „dženderizacije“ udžbenika iz biologije za osnovce.

Trenutno sam uključen u jednu kampanju koju zajedno vode Srpska pravoslvana crkva i Matica Srpska oko ukidanja štetnih odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Postoji prostor gde negde nešto možemo da uradimo. Ipak, problem jeste što politika uglavnom o svemu odlučuje, a mi politiku nemamo, odnosno nemamo stranke koje bi mogle našu priču da predstavljaju u parlamentu. Nekako mi se čini i da je predsednik uspeo sa svojim „poslovnim partnerom“ da podeli medijski prostor na način da eliminišu politički i poslovno ljude koji bi predstavljali neku altenrnativu i poziciji i „opoziciji“.

O svemu tome treba imati svest, raditi, boriti se pa i moliti se, što našem narodu nikako nije strano i to može da predstavlja deo povratka identiteta.

Autor ste knjige „Rat za porodicu u Srbiji“. Da li smatrate da je porodica najveći neprijatelj globalističkog sistema i kako zaštiti porodicu od talasa „woke“ kulture, „dženderizacije“ i ostalih satanizama?

Porodica ili „mala crkva“, tako kažu kod nas. Sama ideja zajednice je najveći problem novog globalističkog, totalitarnog sistema. Tu se svesno ide na razaranje identiteta čoveka. Od toga šta je čovek pojedinačno, do porodice i crkve, ali i svake zajednice.

Imali smo situaciju da homoseksualne zajednice u Srbiji počinju da se organizuju i da vode „rat“ sa trans-džender ideologijom, jer ona ugrožava i njih.

Nastala je velika polemika koju je predvodila Džudit Batler, „prvosveštenik“ tog satanizma, inače žena kojoj je Univerzitet u Beogradu dodelio počasni doktorat. Naime, ona je napala sve ove „klasične“ homoseksualce da su totalitaristi i fašisti ukoliko ne podržavaju trans-džender. To se prenelo i kod nas.

Dajem ovaj primer da bi ljudi shvatili da je čak i takva vrsta zajednice, veoma netradicionalna, neprihvatljiva za globaliste, a da ne govorim o ovome za šta se mi zalažemo. Svi oni naravno rade zakonski, preko donošenja štetnih zakona, udžbenika,... Glavno delovanje je ipak preko globalnih medija i društvenih mreža koje su najveći izvor zla različtog tipa. Evidentna je agenda forsiranje takvih priča.

Mi sa svoje strane možemo da pokušamo da osvešćujemo ljude i da branimo svoju decu. Danas je ogromna borba ograničiti detetu pristup ekranu, a ako date detetu sa dve godine telefon, vi ste to dete ubili – od fizičkih i neuroloških problema koje će dete imati pa do socioloških i društvenih. Korporacije upravo insistiraju da je pravo deteta da što ranije dobije neogranuičenu mogućnost korišćenja telefona i interneta, što znači da mu dalje upravo te korporacije definišu identitet i vrednosti, a ne vaspitavaju ga više roditelji i crkva.

Ovo je globalna borba!

Da li radite na nekim većim projektima i kakvi su Vam planovi za neku bližu budućnost?

Ja imam tu seću i radost, to moram da prenesem mlađim ljudima, da sam ceo svoj život – radni, već dvadeset i sedam godina, proveo na jedan način koji je za mene idealan. Taj način podrazumeva čitanje i pisanje knjiga, uz putovanja po svetu i držanja predavanja od Argentine i Meksika do Irana i Australije. To je zaista jedan lep život koji ipak zahteva puno rada, ali taj rad i odricanje donose mnogo lepih stvari i poznanstava.

Malo ću privatizovati ovaj intervju i reći da sam na kraju jednog značajnog ciklusa. U julu ove godine završavam drugi direktorski mandat na Institutu i jedva čekam da se toga „otarasim“ (kroz smeh). Mislim da smo dosta toga uradili.

Napravili smo jedan regionalni centar gde dolaze ljudi vrlo različite biografije, iz celog sveta, puno ljudi iz regiona. Imamo jednom nedeljno vrlo ozbiljnu tribinu.

Ono što je najvažnije za vreme mog mandata došlo je nekih petnaestak izvanrednih mladih ljudi: Rajko Petrović, Srboljub Peović, Dušan Ilić,... Ključno je da smo obnovili institut!

U isto vreme uspeli smo da u Srbiju dovedemo neka vrhunska imena kao što su: Grifin, Friden, Kubiček, brojni latinoamerički mislioci,...

Što se tiče mog teorijskog rada, smatram da sam u poslednjih par godina „izgurao“ neke stvari na kojima sam dugo radio, kao što je knjiga „Desna misao u dvadesetom veku“ koju smo tek ovih dana promovisali. Tu su naravno i „Tamni“ i „Mračni koridori moći“. „Tamni koridori moći“ imaju već i tri izdanja. Pomenuću i knjigu „Razaranje i otpor“ koja je vrlo bitna jer se bavi upravo stvarima o kojima smo pričali u ovom intervjuu, a vrlo precizno definiše i širenje satanizma.

Videli smo kod ove tragedije u Novom Sadu da država nema ozbiljne sisteme koji bi pratili rad sekti. I to je deo poluokupacije jer upravo američki sistem forsira te kultove i subverzivne pokrete, boreći se za njihovu slobodu delovanja.

Nekoliko važniih zbornika su takođe izašli. Jedan je o „Južnom vetru“, drugi se bavi fašizmom povodom sto godina Marša na Rim i u tom zborniku sadržano je predavanje Rodžera Grifina.

Poslednji projekat na kome sam radio jeste o konstruisanju sintetičkih nacija na prostoru Balkana i postsovjetskim zemljama. Na tom zborniku imamo rad osam domaćih autora, trojice ljudi iz Rusije i jednog iz Belorusije.

Naglasak je sada da se ceo taj rad ispromoviše što ovde, što u inostranstvu.

Neke od stvari na kojima trenutno radim jesu, kolekcija o velikim misliocima koji ovde nisu zastupljeni, kao i knjiga o popularnoj kulturi, tako da uvek ima šta da se radi i u ovom poslu nikada nije dosadno.

Nedavno ste promovisali knjigu ili zbornik „Južni vetar“. Koliko Vam je rad na tome pomogao da shvatite sociološku diskriminaciju prema ljudima koji slušaju tu muziku? Ti ljudi su decenijama unižavani u društvu,...

Priča o „Južnom vetru“ je zaista neverovatno podsticajna za razne stvari. Mislim da smo uradili jedan ozbiljan posao sa promocijom tog zbornika. Baš smo juče u Aleksandrovcu imali bivšeg generalnog direktora „Diskosa“ na promociji. Rad na tome je jedan proces učenja.

Tragedija je što nemamo jednu takvu knjigu o Novici Uroševiću ili monografiju o samom „Diskosu“. Ovo je pionirski pokušaj, jer smo uključili troje etnomuzikologa koji su dali ozbiljnu analizu muzičkog razvoja koji je integrisan u samom bendu. Oni su primetili jednu vrlo zanimljivu sintezu orijentalnih nasleđa, srpskog južnog nasleđa plus rokenrola plus savremenih tehnologija. Mile Bas je čovek koji je prvi na ovim prostorima uveo ritam mašinu.

To je jedan neverovatno bogat muzički, ali i sociološki fenomen, praktično međureligijski kao spoj pravoslavnih i muslimanskih tradicija. Puno ima derviških nasleđa ili takozvane srpske janjičarske muzike. Leskovac je jedan od izvora, odnosno leskovačka ciganska muzika sa naseljem Podvorce. Kada bi samo muzički analizirali shvatili bi da je „Južni vetar“ jedna fantastična stvar.

Ipak, mi smo u okviru zbornika uradili razne segmente. Kolega Saša Raković je dao jedan izvanredan pregled tretmana takozvane narodne, odnosno novokomponovane neofolk muzike od 1946. do današnjeg dana. Ključ je naravno prezir koji je „elita“ pokazivala prema obožavaocima ovog benda. Osnovna hipoteza koju smo pokazali je zapravo da je Južni vetar bio „underground“. U suštini je rok bio „mejnstrim“ i državni projekat, a ovakve stvari su bile progonjene kada je Beograd u pitanju.

Prezir prema ljudima koji vole tu vrstu muzike je i dalje prisutan, ali kako dolazi nova muzika pojedincima postaje sve prihvatljiviji taj zvuk u odnosu na recimo trep ili novo sintetičko zlo.

U novogodišnjem izdanju „Politike“ sam imao priliku da objavim tekst o celoj ovoj priči, sa sve slikom Mileta Basa, što je njemu nekada bilo nezamislivo. Tako da mislim da smo jedan deo toga uspeli da dobro prenesemo i da se izborimo za prava tih ljudi koji su uživali ili uživaju i dalje u muzici „Južnog vetra“. Dobro je da se  generalna percepcija promenila i da danas u Skadarliji možete naručiti i Sinana i Draganu Mirković i druge izvođače.

Mene bi radovalo da neko mlađi za pet ili deset godina napravi zbornik o opusu Bosanca, Novice Uroševića, orkestra Tomice Milića,... Mi nemamo knjigu o Lepoj Lukić koja je rodonačelnik novokomponovane narodne muzike.

Ovim pitanjem završili smo intervju, hvala Vam još jednom na izdvojenom vremenu, a ja Vas pozivam u Leskovac da zajedno posetimo čuveno naselje Podvorce, odakle su rodom Zvonko Demirović i Mustafa Šabanović i odakle je Mile Bas crpeo inspiraciju.

U Leskovcu sam naravno bio, ali nisam odavno, nekih dvadesetak godina. Bio sam kada sam se bavio rukometom, a Leskovac je tada posebno bio rukometni centar.

Prolazio sam pored nebrojano puta, ali u sam grad odavno nisam svraćao. Voleo bih što pre da dođem i zašto da ne,  da odradimo promociju zbornika o „Južnom vetru“ jer je ipak bend praktično nastao baš u Vašem gradu.