Vera u ideje, ljubav prema onome što radi, posvećenost i poštovanje prema toj ljubavi razlikuju običnog čoveka od onog čije ime biva zapisano u anale. Pre svega je vera ono što nedostaje malom čoveku da premosti jaz između prolaznosti i večnosti. Intelektualnih i fizičkih razlika između svih ljudi na planeti gotovo da nema, a ipak samo mali broj uspeva da od svog imena napravi nešto što će trajati duže od njegovog života. Kako možemo prepoznati veliku ideju? Odgovor je jednostavan-podsmehom malih ljudi. Često taj podsmeh, posle određenog vremena prerasta u čuđenje. Čuđenje je faza kada ideja polako dobija svoj oblik, a kada ona i definitivno dostigne svoj pun potencijal sve se to manifestuje zavidnošću. Kroz te tri faze je, krajem devetnaestog veka, svakako prošao i Gorča Petrović.

       U vreme njegovog rođenja, 1850. godine, Leskovac je još uvek bio pod Turcima. Čitavu mladost proveo je željan slobode i ujedinjenja sa braćom iz Kneževine. Tu slobodu je i dočekao sa svojih 27 godina. Leskovac tada nije previše kasnio za ranije oslobođenim gradovima, ali je bio daleko od naprednog i razvijenog. Retki su slutili da bi nešto moglo da se promeni, međutim bio je potreban samo jedan čovek koji će gledati dalje od drugih i koji će videti širu sliku.

Naizgled mali čovek u naizgled malom mestu pokrenuo je pravu revoluciju. Sa grupom istomišljenika 1884. godine jednu vodenicu u Strojkovcu pretvara u prvu fabriku gajtana u oslobođenoj Srbiji. Do otvaranja fabrike u našem gradu ipak je došlo jednim lukavstvom. Prema rečima Mire Ninošević, direktorke Narodog muzeja u Leskovcu i istoričarke, gajtan je došao u Srbiju na sledeći način: „Čarkovi su izum bugarskih državljana, pa je na osnovu toga ova zemlja držala monopol u proizvodnji i izvozu vunenog gajtana na čitavom Balkanu.

Do oslobođenja od Turaka, za bogate leskovačke trgovce nije bilo prepreka u uvozu vunenih proizvoda, ali novonastale granice i carinske barijere su uticale na smanjenje trgovinske razmene. Kupili su fabriku Stefana Bojadžova u Karlovu i razmontirali čarkove. Formirali su dva karavana, a Bugari su, saznavši za krijumčarenje, pratili tragove samo jednog, pa su jedino njega i zaustavili. Drugi karavan je, zato, nesmetano prešao granicu kod Vlasotinca - zahvaljujući lukavstvu, jer su konjima potkovice bile okrenute u suprotnom smeru, pa je potera stekla utisak da se karavan kreće ka Bugarskoj. Za pranje vune i pokretanje čarkova, koje su instalirani na postojeća vodenična vretena, korišćen je pad Nakrivanjske reke. U vodenici je postojala i bojadžinica, pa ne čudi što je, između dva rata, Leskovac bio znan i kao Srpski Mančester“.

Od te godine i upravo od Gligorija Petrovića kreće procvat Leskovca. Gorčin razvoj gajtana dao je našem gradu epitet srpskog Mančestera. Iz te vodenice proistekle su fabrike koje su se nalazile širom Leskovca. 

Prva fabrika sa vodenicom je i danas očuvana, a na njenom mestu nalazi se Muzej tekstila. Fabrika predstavlja jednu od lepših građevina tipa “crnotravske dunđerske kuće”. Fabrike su donosile novac, a on ugled i kartu za visoko društvo. Bio je jako uticijan u svim sferama i gotovo svaki političar cenio je mišljenje gospodina Petrovića. Znao je ipak, taj gospodin, da se poštovanje i divljenje običnog naroda ne može kupiti novcem. Ostao je prizeman i skroman. Pamti se kao jedan od najvećih dobrotvora u istoriji našeg grada. Samo za podizanje crkve donirao je 250 hiljada nekadašnjih dinara. Tom donacijom stekao je pravo da bude sahranjen u dvorištvu crkve. Baš tada njegova skromnost dosegla je najveće visine. Odbio je tu privilegiju i zahtevao je da bude sahranjen na Svetoilijskom groblju kao običan Leskovčanin i sluga Božiji. Pamti se Gorča kao čovek koji za sebe nije uzimao dan odmora i koji je stvarao do samog kraja svog života koji je došao 7. avgusta 1931. godine. Njegove fabrike i tehnike proizvodnje tkanine korišćene su još dugo posle njegove smrti, pa čak i u posleratnoj Jugoslaviji.

       Persona vredna divljenja. Divljenja ne samo zbog toga šta je napravio i učinio za Leskovac, već i zbog toga što je na kraju, posle svega ostao čovek. Jedan od retkih kome novac i slava nisu pomutile um, jedan od retkih koji je interes svog grada i njegov napredak stavljao iznad svakog ličnog zadovoljstva. 

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta “Znamenite političke figure Leskovca između dva rata” koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.