Sport uopšte, a fudbal pogotovo, jeste jedna od najbitnijih stvari za jačanje duha pojedinca, ali i grupa, pa i čitavog naroda. Fudbal nas uči zajedništvu, požrtvovanju, pravdi i nepravdi.

Još jedna bitna stvar koju nam donosi ova preleap igra jeste rivalitet i takmičarski duh. Kada se održi u nekim zdravim granicama, rivalitet može da bude najbolji podstrek napredovanju čoveka. Želja da se bude bolji od rivala, praćena je samopoboljšanjem i nesvesnim međusobnim guranjem napred.

U prošlom tekstu doneli smo priču o fudbalskom klubu „Momčilo“, sada je red da svi zajednom saznamo nešto više o njegovom najvećem gradskom rivalu – FK Josifu.

Život je taj koji sa sobom nosi radost, slavlje, veselje, i iz te životne radosti uvek se izrađa nešto novo i nešto lepo. Ipak, istočna filozofija, ili možda preciznije - pravoslavna filozofija, u kraju ovozemaljskog života ne vidi ništavilo, već šansu za novo rađanje i novi početak.

Baš po tom prinicipu je smrt, na neki način, spojila dva najveća međuratna fudbalska kluba u Leskovcu.

Sportski klub Josif prvenstveno je osnovan pod imenom „Sport“ 1921. godine, da bi tri godine kasnije dobio ime „Jedinstvo“. Te 1924. godine dogodila se smrt predsednika ovog kluba (isto kao i kod „FK Momčilo“) Josifa Đorđevića. Svi okupljeni oko ovog kluba usaglasili su se da on ponese ime Josif.

Za novog predsednika dolazi inženjer Dušan Đorđević, brat preminulog Josifa. Novi predsednik pratio je tadašnje trendove, te tendenciju da se manja sportska društva ujedinjuju u jedno veće. 1928. godine, Josif se ujedinjuje sa Omladincem i nastaje Omladinski sport-klub Josif.

Josif je imao i poseban politički značaj u našem gradu. Preko ovog kluba je Komunistička partija vršila snažan uticaj. Primarno je radnički klub bio Dubočica, ali posle 1935. godine se jasno video uticaj KPJ i na ovaj klub. Josif je bio dragocen komunistima zbog toga što je okupljao uglavnom srednjoškolsku omladinu.

Upravo iz ovog kluba iznikli su pojedini bitni partizanski borci tokom Drugog svetskog rata, kao na primer: Vlastimir Nešić – Gandi, Jovan Cekić – Vanča, Branko Milenković – Čkembar,...

Što se tiče sportskih uspeha tu možemo da izdvojimo osvajanje lige Leskovačke župe tri godine zaredom 1930-32 i 1935. godine.

Upravo 1935. godine Josif postaje očigledno najjači fudbalski klub na jugu Srbije. Takmiči se sa velikim uspehom u ligi Niškog loptačkog podsaveza i dolazi do finala tog takmičenja u kojem igra sa aktuelnim prvakom Građanskim iz Niša.

Za samo finale su bile predviđene dve utakmice. Prva u Leskovcu, prekinuta je u 64. minutu usled opšte tuče, a zbog lošeg suđenja Boška Jovanovića iz Niša. Utakmica je prekinuta pri rezultatu 3:1 za domaći tim, ali zbog tuče je suspendovana cela prva ekipa Josifa, a klub je kažnjen sa 500 dinara.

Josif ne šalje ekipu u Niš, te ta utakmica biva registrovana službeno 3:0.

Posle tog incidenta klub se fokusira samo na Leskovac, a poslednju utakmicu protiv Dubočice, Josif igra 3.12.1944. godine posle čega biva ugašen od strane nove, komunističke vlasti.

Ovim tekstom završavamo prvi deo projekta. Prva četiri teksta imala su za zadatak da vam pokažu da je Leskovac voleo fudbal mnogo pre nego što to mislimo i da je imao svoje legende i rivale pre više od veka. Ne želimo da se oni zaborave.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta „Dubočica, grad fudbala – fudbalska tradicija Leskovca“, koji naše udruženje realizuje u saradnji sa gradom Leskovcem.