Sećanje i identitet jednog grada i jednog naroda, najprostije rečeno, predstavlja skup bitnih događaja i bitnih ljudi koji imaju makar jedan zajednički činilac.

Anegdote tih bitnih i velikih ljudi prerastaju u mitove i legende i vremenom postaju sama duša i srž postojanja jednog grada.

Velike ljude čine takvima veliki potezi koje su radili za života. O takvim ljudima vredi pisati tekstove, romane, eseje, analize.

Pošto je takva individua zasigurno i dr. Žak Konfino, odlučili smo da je ovaj projekat idealna prilika da vas podsetimo ko je bio ovaj čovek nesvakidašnjeg imena, i da o njemu ispričamo još po koju lepu i neobičnu priču.

     Put porodice Konfino nimalo nije bio lak. Proterani su kao Sefardi (Jevreji sa Pirinejskog poluostrava), prilikom rada Španske inkvizicije još krajem 15. veka u, tada, Osmansko carstvo. Unekoliko navrata ova porodica pokušava da nađe svoje utočište u Istanbulu i Solunu, međutim sreću nalaza početkom 19. veka u Leskovcu.

Sada već kao poznata zanatlijska porodica, sa dobrim prihodima, porodica Konfino 22. juna 1892. godine postaje brojnija za jednog dečaka po imenu Žak.

Videlo se odmah da zanat neće biti preokupacija ovog mladića, zbog toga ga roditelji šalju na studije medicine u Beč 1910. godine.

Četiri godine kasnije, usled izbijanja Prvog svetskog rata, vraća se u Srbiju, u Valjevo gde pomaže lekarima kao student medicine. Posle okupacije Srbije, vraća se školovanju, ali ne u neprijateljsku Austriju, već studije nastavlja u Bernu.

Uspešno ih završava 1921. godine i odmah posle toga se vraća u rodni Leskovac.

U gradu na Veternici niže brojne uspehe na polju medicine, među kojima su najveći otvaranje privatne ordinacije sa rendgenom 1924. kao i otvaranje Sanatorijuma 1928. godine.

Iako vrstan lekar, to nije primarna grana koja vezuje ovog izuzetnog čoveka za naš projekat. Fokus našeg projekta je štampana, pisana, novinarska i književna reč, čak i u toj sferi Konfino je bio jedan od zapaženijih Leskovčana.

Nikolaj Timčenko u svojim radovima izdvaja dva bitna imena iz sfere pisanja. Timčenko upoređuje Konfina i Branu Mitrovića. Najpoznatiji leskovački lingvista objašnjava, da su Mitrović i Konfino prvi leskovački pripovedači sa izvesnom kulturom i sa književnim pretenzijama. Razlika između njih dvojice je predstavljena tako što je Mitroviću dodeljena titula „leskovačkijeg“ pisca od Konfina, što se tiče tematike samih dela.

Konfino je često pisao blage šale na račun leskovačkog mentaliteta, koje nisu baš uvek dobro legle kod svih Leskovčana.

Konfinov opus u novinarskom i književnom radu je zaista obiman.

Bio je stalni saradnik „Leskovačkog glasnika“, redovno su njegove humoreske izlazile i u dnevnom listu „Politika“, a one su i najviše umele da uzburkaju javnost.

Objavio je više od deset knjiga, pripovedaka, romana i pozorišnih dela. Njegov talenat bio je prepoznat i van granica Leskovca, pa mu je prva knjiga pod nazivom „Moji opštinari“, štampana kod čuvenog Gece Kona 1934. godine.

Ova knjiga predstavlja zbirku pripovedaka i humoreski, što na posletku  i predstavlja lični pečat u književnosti i pisanju Žaka Konfina.

      Život ovog Jevrejina, Srbina, patriote, lokalpatriote, ali i kosmopolite, može da predstavlja jednu jako bitnu lekciju svima nama. Ovde naravno nećemo trošiti reči o tome kako je bitno da školovani ljudi svoje znanje i mogućnosti daju svom gradu, to se donekle podrazumeva.

Konfino nam je svojim primerom pokazao jednu još bitniju stvar u životu – širinu.

Mnogi od nas misle da je kraj studija ujedno i kraj napredovanja, školovanja i učenja. Žak nam ukazuje da je to tek početak i da uspeh na jednom polju ne predstavlja zatvoren krug, već portal ka nekom drugom polju koje nam je u životu dato da ispunimo.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.