Za sedamdeset godina svog postojanja, kako je predstavljeno u ovom serijalu, rock muzika je prošla na više načina u muzičkom smislu kroz mnogostruka istraživanja i izražavanja, ali je tematski što se tiče ukazivanja na ekološke probleme ostala dosledna svom načinu izražavanja. Tematski jasna, komunikacijom usmerena i porukom kritična. Više od toga ne možemo da očekujemo, jer je rock muzika bila i ostala samo umetnička manifestacija kulture.
PESMA ZA PLANETU KOJA UMIRE (7)
Opominjući i apokaliptični ekološki rifovi koji su dopirali iz rock muzike bili su manjinski deo intelektualnog stava o budućnosti, dok je većinski kapitalistički Zapad u devedesete godine ušao sa ushićenjem zbog hladnoratovske pobede nad komunističkim Sovjetskim Savezom. Tome je naročito doprineo američki politikolog japanskog porekla Frensis Fukujama svojom knjigom Kraj istorije i poslednji čovek (1992), kod nas objavljene 1997. godine. Stavovima Fukujame, inače svog učenika, suprotstavio se profesor političkih nauka Semjuel Hantington koji je zastupao stanovište da se istorija ne završava i da će se dotadašnji ideološki sukobi nastaviti u budućnosti prenošenjem na novu civilizacijsku ravan. Ovu teoriju je obznanio u studiji Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka (1996), kod nas objavljene 2000. godine. Ko je bio u pravu – Fukujama ili Hantington – biće predmet rasprava, a događaji na globalnom planu u prvim decenijama novog milenijuma idu drugom autoru u prilog.
Nova rock dekada je potvrdila autorsku zrelost i društvenu angažovanost sa kojom se upoznajemo u ovom serijalu. Sa žestokog heavy metal i thrash metal zvuka koji je dobro odražavao dolazeće promene u osamdesetim godina, ulazimo u devedesete sa klasičnim rock tonovima i ne manje angažovanim ekološkim porukama.
Gitarista stare rock škole Džo Volš je odsvirao i otpevao 1992. godine Pesmu za planetu koja umire (Song for a Dying Planet) na istoimenom albumu. U pozadini muzike čuje se metronom koji otkucava poput sata sudnjeg dana, a utisak pojačavaju ubitačni stihovi:
Živimo na planeti koja umire
Ubijamo sve što je živo
I svako ko to pokuša da porekne
Nosi kravatu
I plaćen je da laže.
Iste godine američka thrash metal grupa D.R.I. na albumu Definition (1992) u numeri Kisela kiša (Acid Rain) peva o „uništavanju naše sopstvene Zemlje“, sa stihovima koji dovoljno zlokobno upozoravaju:
Hoće li se naša deca osvrnuti
Sa mržnjom ili očajanjem
Za generacijom idiota
Koju jednostavno nije bilo briga
O isparenjima fosilnih goriva
I aerosolnim sprejevima
Što je stvorilo ozonsku rupu
(...)
Da li to može izazvati rak kod ljudi?
Već sledeće 1993. godine grupa Sepultura je na albumu Chaos A.D. objavila numeru Biotehnologija je Godzila (Biotech Is Godzilla) sa zastrašujućim porukama koje odgovaraju nazivu albuma – „akcionarsko društvo za proizvodnju haosa“:
Mutacije zgotovljene u laboratorijama
Nova hrana i lekovi?
Nove klice i nesreće?
Vazduh ti topi lice
Deformisana deca okolo
U skladu sa naučnim zvanjem PhD zoologije svog pevača i tekstopisca, grupa Bad Religion nam kompetentno sa albuma Recept za mržnju (Recipe for Hate, 1993) u numeri Gledaj kako umire (Watch It Die) saopštava uznemirujuća predviđanja:
Rođen sam na planeti Zemlji
Rotirajuća lopta tamo gde je čovek na prvom mestu
Postoji već dugo, dugo
Ali sada je vreme da gledamo kako umire.
Kako su odmicale devedesete, osim rock poruka sporadičnih ekoloških rifova i vesti o balkanskoj krvavoj nacionalnoj preraspodeli, činilo se da je budućnost čovečanstva ružičasta i da dolaze decenije mira, stabilnosti i progresa. Dalekovida analiza budućnosti u kojoj je Semjuel Hantington predvideo sve suprotno, zbog “sukoba civilizacija i ponovnog uspostavljanja svetskog poretka”, bila je još uvek samo deo akademskih rasprava.
Nastaviće se