Rana pismenost u Srba, pa tako i u Leskovčana, gotovo po pravilu vezivala se za crkvu. Kako ste mogli i sami da zaključite iz prethodnih tekstova na ovom projektu, crkva ima dominantnu ulogu u leskovačkoj književnosti i pismenosti kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka.
Kada se uzmu u obzir istorijski događaji, vihori i vrtlozi, jasno možemo da rezonujemo zašto je baš crkva jedina bila u stanju da očuva ćiriličko pismo i srpsku književnost Srednjeg veka.
Mnogi stereotipi vezani za sve verske organizacije i institucije, ističu da su takve organizacije pogubne za ono što zovemo progres i napredak jednog društva.
To za Leskovac nije važilo. Upravo iz dogovora svetovnih i duhovnih vlasti proisticale su najlepše stvari za naš grad.
Takav dogovor, u domenu pisane reči, desio se za vreme istaknutog književnog, crkvenog, političkog i društvenog radnika Dimitrija Aleksića.
Često se smatra, kod nas Leskovčana, da smo ponekad i preponosni na svoj grad i da ga ne bi menjali ni za šta na svetu. Tu konstataciju možemo smatrati apsolutnom istinom, ali moramo dodati da to ne isključuje kosmopolitsku notu Leskovca i Leskovčana.
Naš grad ima određenu moć, da privuče, očara i zadrži dobre i kvalitetne ljude iz različitih mesta.
Baš kao ni Sreten Dinić, ni Dimitrije Aleksić nije bio rođeni Leskovčanin.
Aleksić je rođen u Aleksincu 14. septembra 1856. godine, a dobar deo svog života, po završetku Bogoslovije u Beogradu, proživeo je u Vlasotincu. U Leskovac dolazi da bude profesor u Gimnaziji i sveštenik. Tu nalazi svoj pravi zadatak.
Društveno angažovanje, bistrina i požrtvovanost, načinili su od ovog čoveka namesnika leskovačkog sreza, gde je kao crkveni vođa krenuo u jedan jako bitan projekat za istoriju celog leskovačkog kraja.
Bitna godina u celom tom projektu je 1883. Te godine otvara se štamparija u Nišu, čiji je vlasnik bio knjižar i štampar Kosta Čendeš.
Dimitrije Aleksić vrlo brzo stupa u kontakt sa vlasnikom ove moderne štamparije i nedugo posle otvaranje kreću da se štampaju prva dela iz našeg kraja.
Na Aleksićevu inicijativu, uz podršku crkve i episkopa niške eparhije Dimitrija Pavlovića (koji će kasnije postati i patrijarh) 1887. godine u Leskovcu izlazi prvi broj „Crkvenog glasnika“. Ovaj list je umnogome prekretnica u istoriji leskovačkog pisanja.
Osim primarnog zadatka, što su svakako bili događaji u i oko crkve, u „Glasniku“ su izlazile i bitne informacije iz društvenog života Leskovca.
Kao prateći sadržaj novina, na izričito zalaganje namesnika Aleksića, redovno su izlazili tekstovi o književnosti, pesme i kratke priče, i na taj način se ova prelepa umetnost približila srcima Leskovčana.
I sam Aleksić bio je darovit čovek na polju književnosti. Bio je pisac mnogih pesama i pripovedaka, a najveći broj njegovih dela imao je direktne motive iz Biblije. Njegova najpoznatija pesma nosila je naziv „Veliki petak“.
Osim svog crkvenog, književnog i donekle novinarskog rada, imao je bitnu ulogu u građanstvu.
1885. godine postao je predsednik Društva Crvenog krsta, tu se za relativno kratko vreme odlično pokazao, i vrlo brzo postaje i predsednik Društva Sveti Sava.
„Crkveni glasnik“ izlazio je sve do 1889. godine i pune tri godine bio je glavni prozor u svet svih naših sugrađana.
Novine se gase kada se prerano gasi i Dimitrijev život. Na Nikoljdan 1889. godine, Leskovčani su nažalost morali da se oproste od svog namesnika i uvek će se postavljati pitanje šta bi tek učinio da nam ga je Bog ostavio koju godinu duže.
Ovaj projekat ima za cilj da našu omladinu upozna ne samo sa književnim i novinarskim radom starih Leskovčana, već da pokaže kakvu su energiju i inicijativu preduzimali nekada, naši sugrađani.
Na taj način nadamo se da ćemo makar pokrenuti iskru koja će zapaliti plamen kulturnog preporoda Leskovca, a u tome nam može pomoći znanje o ličnostima kakva je bio Dimitrije Aleksić.
Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.