Politika se, još od antičkih vremena i grčkih mislilaca poput Platona i Sokrata, smatra najuzvišenijom disciplinom. Današnji ljudi, što u neznanju, što iz nezainteresovanosti, politiku često mešaju sa politikanstvom.

Dok politikanstvo predstavlja korišćenje moći zarad skupljanja sitnih materijalnih dobara, politika treba da predstavlja potrebu uređenog društva za rešavanjem najtežih problema na najlakši mogući način.

U takvom sistemu čovek sa najviše moći, morao bi najviše da radi i da samim tim ima i najveću odgovornost.

Kada tako sagledamo stvari, uočićemo da je politika moguća, potrebna i korisna samo u društvima u kojima su sve druge, osnovne životne potrebe, u potpunosti zadovoljene.

Zbog toga Leskovac pred sam kraj devetnaestog veka i na ulasku u dvadeseti vek predstavlja jako plodno tle za početak političkih borbi  jer je uz industrijski razvoj sve manje bilo egzistencijalnih problema.

      Leskovac biva oslobođen od Turaka 1878. godine, više od 60 godina po završetku Drugog srpskog ustanka, koji je Srbiji dao prvu, makar i minimalnu nezavisnost. Taj podatak nam jasno govori da je Leskovac bio šest decenija u zaostatku u odnosu na druge krajeve Srbije. Međutim, to nije obeshrabrilo Leskovčane.

Predanim radom i velikim uspesima na svim poljima, Leskovac do 1903. odnosno do dolaska Karađorđevića na vlast, uspeva da stigne, pa i prestigne većinu srpskih gradova.

Industrijski preporod praćen je i kulturnim i duhovnim preporodom. Taj period se pamti po brojnim inicijativama za otvaranjem  pozorišta, biblioteka i drugih kulturnih ustanova.

U Leskovcu se u to vreme rađa i potreba za političkim glasilom i za propagandom, te političkom borbom. Baš u toj sferi se prvi istakao junak naše priče Dimitrije Adamović.

U prošlom tekstu smo pomenuli da su Leskovčani u početku štampali svoja dela u niškoj štampariji kod Koste Čendeša. Dimitrije Adamović uvideo je potrebu da se jedna takva radnja otvori i u Leskovcu.

Ideju za stvaranje štamparije  Adamović dobija još pred kraj 1884. godine. Međutim kratkotrajni rat sa Bugarskom koji je vodio kralj Milan Obrenović, omeo ga je u prvobitnim planovima.

Posle rata, konsolidacije, stanja u našem kraju i prikupljanja potrebnih sredstava, 1. maja 1887. godine Dimitrije Adamović otvara prvu papirnu radnju i štampariju. Posle tog čina kreće prava lavina u književnoj i novinarskoj delatnosti.

 Leskovac na ulasku u novi vek, jedini pored Beograda, ima tri knjižare,a pojavljuju se i bitni kulturni delatnici, kao što je Josif Kostić, po kome ime nosi najstarija škola u Leskovcu.

Adamović nije dugo čekao da pokrene svoj glasnik. U oktobru 1887. godine pokreće „Glas naroda“ i to je prvi politički list koji se pojavio na prostoru Leskovca.

Pasionirani podržavalac Radikalne stranke, Adamović zajedno sa profesorom Gimnazije Milutinom Tatićem, jasno  piše tekstove protiv tada aktulne naprednjačke vlasti. Ipak, ta pristrasnost nije dugo trajala jer su radikali poboljšavali odnose sa dinastijom Obrenović te je tako „Glas naroda“ nailazio i na kritike same Radikalne stranke.

U Adamovićevoj štampariji od 30. novembra 1887. do 15. novembra 1889. godine, odnosno od broja 22 do broja 30 štampa se i „Crkveni glasnik“ Dimitrija Aleksića.

Zbog političkih neslaganja „Glas naroda“ se gasi 1888. godine, a posle smrti Dimitrija Aleksića, prestaje sa štampom i „Crkveni glasnik“, tako da je Adamović morao da proda štampariju.

      Iako vremenski nije dugo ostao u ovom poslu (samo dve godine), Dimitrije Adamović ostavio je neizbrisiv trag u leskovačkoj štampanoj i pisanoj reči. Ideja ovog čoveka, omogućila je generacijama i generacijama da usavršavaju novinarstvo i omogućila je nama danas čast, da možemo da se pohvalimo kako političke novine, u našem gradu imaju tradiciju skoro vek i po.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.