Prvi svetski rat je s razlogom u istoriji upamćen kao Veliki rat. Nijedan rat do dana današnjeg nije imao toliki broj nepredviđenih pobeda, šokantnih poraza i velikih stradanja.
Preokreti su se nizali iz godine u godinu. Mislilo se u početku da će Austrougarska lako pregaziti Srbiju i da će rat potrajati svega nekoliko meseci. Desile su onda junačke bitke na Ceru i Kolubari. Mislilo se da je rat blizu kraja 1916. posle Brusilovljeve ofanzive. Nije se rat završio ni te 1916. a ni sledeće 1917. kad su SAD ušle u rat na strani Antante.
Zatim su Centralne sile smatrale da imaju odlučujuću prednost po izbijanju Oktobarske revolucije u Rusiji, te istupanjem možda i najbitnije sile iz rata. Međutim, iako rasterećene bitaka na istoku, Nemačka i Austrougarska nisu prelomile rat krajem 1917. Kada se ni to nije desilo, smatralo se da će rat trajati večno, a kada mu i nekad bude došao kraj, odlučiće se negde na Somi, Verdenu, negde u Francuskoj ili Belgiji.
I onda, kao grom iz vedra neba, želja jednog naroda, žudnja za domovinom, neočekivano je prelomila rat. More srpskih ratnika, podržane francuskom vojskom prodrlo je u Srbiju i za svega nekoliko meseci, „mali“ narod je uništio dva „velika“ carstva.
Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Radomir Putnik, Petar Bojović, Pavle Jurišić Šturm, Voja Tankosić, Vojin Popović,... lista ide u nedegled. Prosto je neverovatno da se toliko mnogo kvalitetnih ljudi našlo u samo jednoj generaciji, i da su sva njihova životna dela stala u samo par godina tog Velikog rata.
O ovim ljudima potrebno je pisati romane, pripovetke i legende. Ipak, uz svo divljenje ovim velikanima, moramo da kažemo da pored brilijantne strategije zapovednika, rat dobija običan vojnik. Neki „običan“ Milutin koga opisuje Danko Popović, neki vojnici stari i iskusni koje maestralno opisuje Slobodan Vladušić u knjizi „Veliki juriš“, iznose ceo teret rata.
Sa lica mesta tu vojsku najbolje je video britanski ratni novinar Hari Kolinson Oven koji za srpskog vojnika kaže: „Bio je sin seljaka i nije se trudio da liči ni na šta drugo“.
Brojni su opisi ovog ratnoh izveštača, a od njih se izdvajaju, da je prosečan srpski vojnik imao 26 godina, ali je izgledao starije jer je doživeo tri mobilizacije i gotovo neprestano ratuje od 1912. godine. Srpskog vojnika su, kako kaže Oven, u kući čekali roditelji (ako otac nije bio na frontu kao trećepozivac), supruga i dvoje do troje dece.
Dodaje još da su srpski vojnici uglavnom odbijali anestezije tokom operacija bez obzira na bol, da su Srbi iskusni borci sjedinjeni sa prirodom, koji vole da spavaju pod otovrenim nebom. Najbitnije što ovaj novinar primećuje svodi se na dve stvari: „Srpski vojnik je pobožan i veruje u božju pravdu,..., zna za koga se bori i nosi sliku svoje porodice,...“.
U par reči i u par zapažanja ovog engleskog novinara vidimo formulu kojom je srpski vojnik uspeo da prebrodi Cer, Kolubaru, Albaniju, Kajmakčalan i da na kraju konačno dođe do slobode. Pobožnost, rodoljublje, uz svest da je otadžbina iznad politike i privrženost porodici. Toga nama danas fali i tome moramo da se vratimo što pre.
Simbol ovog svetlog dana za našu istoriju je Natalijina ramonda. Takozvana „ptica feniks“ najbolje dočarava celokupan put srpske vojske od 1914. do 1918.
Ipak, ova ugrožena vrsta može biti simbol celokupne srpske borbe, propadanja i uzdizanja, inata i stradanja.
Jedini srpski nobelovac Ivo Andrić, proučavajući najvećeg srpskog filozofa Petra II Petrovića Njegoša, nalazi definiciju i pojašnjenje celokupne srpske istorije, iako je Njegoš pisao decenijama pre Prvog svetskog rata:
„Za Njegoša je veliko Osmanlijsko Carstvo bilo uistinu oličenje pakla na zemlji, ovaploćen princip Zla sa kojim mu dužnost nalaže boriti se bez kolebanja i pomirenja, pa i bez ikakve nade na pobedu. Ta borba se vodi pod jedinstvenom, očajničkom devizom koja liči na apsurd, a koja je u stvari životna istina sama:
-Neka bude što biti ne može!-
Nigde u poeziji sveta, ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke.
Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš iskazao potpuni izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.“
Poštovani čitaoci, poštovani Srbi, Leskovčani i građani Srbije, neka nam je srećan Dan pobede, uz poruku koju Njegoš izgovara, a Andrić tumači – Neka bude što biti ne može!
