U ovom izgubljenom, ludom, plitkom i pomalo beznadežnom vremenu, često ćemo čuti da je crkva građevina namenjena religioznim ljudima, ukrasnog karaktera. Tamo idemo da palimo sveće i da budemo mirni.

Otprilike u ove dve rečenice bi većina naših sugrađana opisala crkvu. U ovim konstrukcijama vrlo često ne vidimo kancerogeni efekat po naše društvo i postojanje. Banalni stavovi i nezainteresovanost oko Crkve, otkriva nesvesnost nas samih, da se samo zbog ove instituticije danas zovemo Milutin Petrović ili Jelisaveta Stojanović.

Efekat zaborava pogubniji je od bilo kog okupatora. Ako se ovakav trend nastavi mi sami ćemo uspeti ono što vekovima nisu uspevali Turci, Hrvati, Nemci, Vatikan,... Zaboravićemo ko smo, šta smo i gde idemo.

      Petovekovno ropstvo često je spominjana stvar u našem predanju i u našim pričama. Iako pomalo hiperbolisana „činjenica“, jer srpska državnost nestaje padom Smedereva 1459. godine, a praktično se vraća 1804. i Prvim srpskim ustankom (što daje 345 godina ropstva), neki delovi Srbije, među kojima je i Leskovac, osetili su okupatorsku čizmu (ili kolac), duže od četiri veka.

Leskovac zvanično pod Turke pada posle smrti Nikole Skobaljića (o kome možete da pročitate ovde) 1454. godine, a biva oslobođen 1877. od strane vojske kneza Milana Obrenovića (što je ukupno 423 godine).

Bilo kako bilo, ova igra brojeva i godina, čini se besmisleno u pogledu dugotrajnosti okupacije. Bilo da je okupator imao 500 ili 350 godina da nas poturči, zar nije to dovoljan period? Naravno da jeste, pokazalo se kroz istoriju da su se narodi i za mnogo kraći period asimilovali i gubili u vrtlogu vremena. Zašto su onda Srbi izuzetak?

Odgovor je jednostavan – Srpska pravoslavna crkva. Samo je crkva u svim ovim vremenima uspela da održi kontinuitet. Pećka patrijaršija je prestala da postoji tek 1766. godine!

Ona je tokom okupacije Turaka uspela i da uveća svoje posede i teritoriju na kojoj deluje, za šta velike zasluge ima u 16. veku Mehmed – paša Sokolović (najjznačajniji veliki vezir Osmanskog carstva).

Crkva je tokom perioda nepostojanja države prenosila znanje, mitove i veru. Učila je istoriju srpsku decu, slala ih u svet i zadržala amanet da se srpsko ime nikada ne zaboravi. Kada je turski zulum prevršio meru, uspešno je Pećka patrijaršija, do boljih dana, obrazovala svoju naslednicu. Pod vođstvom Arsenija III Čarnojevića odigrala se 1690. godine, Prva seoba Srba. Upravo te godine Čarnojević osniva Karlovačku mitropoliju, koja u tom iseljenom narodu preko Dunava i Save, uspeva da sačuva svest o identitetu i poreklu.

Osmansko carstvo je slabilo, a svest Srba je bila sve jača i na jugu Srbije i u Staroj Srbiji. Tako su Leskovčani, kao pravoslavci i hrišćani, raširenih ruku dočekali svoje oslobodioce 1877. godine.

Svesni uloge crkve u toliko dugom očuvanju identiteta, Leskovčani na čelu sa Dimitrijem Aleksićem pokreću „Crkveni glasnik“, samo 10 godina po oslobođenju.

„Crkveni glasnik“ bio je prvi list koji je izlazio u gradu na Veternici. Imao je osim informacija iz crkvenog i društvenog života i delove o književnosti i literaturi, tako da se o ovom glasniku može govoriti kao pioniru informativnog, ali i kulturnog informisanja Leskovčana.

Upravo ovaj list iznedrio je mnoge talentovane pisce iz Leskovca, kao i ljude koji će značiti za celokupnu sliku našeg grada u „zlatnom dobu“.

Izašlo je nekoliko desetina brojeva „Crkvenog glasnika“, u periodu od 1887. do 1889. godine. Od broja 22 pa sve do 15.11.1889. godine, list je štampan u čuvenoj Adamovićevoj štampariji.

Smrću Dimitrija Aleksića krajem 89. prestaje početni entuzijazam, ali se značaj crkve i „Glasnika“ dugo nije zaboravljao među Leskovčanima.

     Osnovna funkcija novinarstva jeste kritika, bila ona pozitivna ili negativna. Ovim tekstom ne želimo da kritikujemo društvo, Leskovčane i Leskovac, želimo samo da ukažemo da je naša Crkva ta koja će sve nas nadživeti i da samo u njoj možemo pronaći spas.

Baš u ovom i ovakvom vremenu, kada je internet opasniji od Turaka, moramo unormaliti i učestaliti odlazak na Svetu Liturgiju, moramo pomagati crkvu i pomagati jedni druge.

Sve to dugujemo našoj crkvi koja nas je kroz vekove očuvala, dugujemo našim precima koji su krv dali za svoju veru, ali pre svega dužni smo da srpsko ime i srpski identitet u pravom značenju tih reči, prenesemo našim potomcima. Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.