Značaj jednog grada vrlo lako može da se ogleda u broju stanovnika ili industrijskom razvitku tog područja.

Leskovac jeste „Mali Mančester“ i u Leskovcu jeste postojalo zlatno doba industrije, tekstila i bogatstva.

Ono što je ipak nemerljivo za jedan grad jeste nivo razvijenosti kulture. Grad oplemenjuje veliki broj pozorišnih predstava, književnih večeri, ali i autentičnih pisaca koji će svedočiti o stanju duha jednog naroda u jednom vremenskom periodu.

      Kada god odete na neko putovanje, znate da narod nije moguće upoznati u luksuznim hotelima, pansionima i vilama. Autentičnost se ne može videti ni u nalickanim i umivenim centrima. Ako tragate za nečim jedinstvenim, za nečim što jednu oblast u potpunosti razlikuje od druge, onda morate upoznati ljude sa periferije, ljude srednjeg sloja i siromašne.

Čini se da je tako i sa književnošću. Istina ne leži u bogatim salonima i inspiracija se ne nalazi u već do tančina isplaniranim svečanostima. To je znao i Brana Mitrović.

Tog čoveka lako možemo opisati kao pravog pisca i novinara leskovačkih sokaka, ulica, možemo mu dati laskavu titulu čoveka iz naroda, koji je skupljao o narodu i pisao za narod.

I sam Mitrović poticao je iz veoma siromašne porodice i u tom podatku možemo naći razlog zašto je pisca najviše zanimalo stanje ovog sloja stanovništva.

Mitrović svojim tekstovima i razumevanjem političke i socijalne situacije u društvu, privlači pažnju beogradske „Pravde“ za koju izveštava u kratkom vremenskom periodu između 1930. i 1931. godine. Te 31.' prelazi u „Politiku“ za koju izveštava punih osamnaest godina.

U toku rata svoje tekstove je objavljivao i u „Novom vremenu“, što mu je dovelo određene, ipak ne i katastrofalne probleme po dolasku komunista na vlast.

Posle „Politike“, postaje dopisnik „Naše reči“ gde je radio sve do 1959. godine.

U ovom leskovačkom listu osim novinskih članaka, koji zauzimaju širok spektar Mitrovićevih interesovanja, on objavljuje i pozorišne, književne i filmske prikaze i kritike, kao i neke od svojih pripovedaka.

Pripovetke objavljene u „Našoj reči“, završile su u jedinoj Braninoj posleratnoj zbirci koja je nosila naziv „Vreme proteklo“.

Svoj trag je ostavio i u dokumentarnoj sferi. Njegovi naslovi i tekstovi imaju veliki značaj za izučavanje vremena u kome je pisac i novinar živeo.

Jedan takav primer je svakako tekst „Jedna drevna muslimanska svetinja u Leskovcu“, koji je imao nadnaslov „Kroz staru, zaboravljenu Dubočicu“.

U tom tekstu Brane Mitrović opisuje se kuća podeljena na tri odeljka, koja je nekad bila tekija jednog značajnog muslimanskog sveca. Kuću je čuvao derviš Mustanja Jusufović. Kroz opise u ovom tekstu, novinar zaključuje da Leskovčani ne vode dovoljno računa o značajnim istorijskim i kulturnim odlikama svog grada i da one polako padaju u zaborav jer nema ko da ih održava.

Njegovi tekstovi bili su opažani na teritoriji čitave kraljevine i zbog toga on dobija stalnu službu u gimnaziji u Zagrebu.

Bitno je napomenuti da je Brana Mitrović bio diplomirani filozof, koji je živeo za Leskovac i Leskovčane. Svojim radom uspeo je da se izdigne iz siromaštva i da završi fakultet, ali svojih roditelja i svog siromašnog porekla se nikada nije stideo, što zapravo i predstavlja pravu veličinu jednog čoveka.

      U modernom svetu jurnjava za novcem postala je normalna, čak šta više i jedina prihvatljiva stvar. Uspeh je u potpunosti počeo da se izjednačava sa zgrtanjem novca.

Iz pogleda obezbeđivanja egzistencije sebi i svojim najmilijima, to može da bude u nekoj meri opravdan cilj. Međutim ljudi zarad novca zanemaruju sve, zanemaruju ljubav, porodicu i umetnost, a samo su to večne stvari. Na kraju života ništa ne nosimo sa sobom, ostavljamo samo trag u ljudima sa kojima smo komunicirali i živeli. Današnja generacija mora da zna da se najdublji trag ostvaruje kroz umetnost. Jedino kroz nju komuniciramo sa ljudima iz budućnosti koje nikada nećemo upoznati. Tako danas ne znamo kako su se zvali najbogatiji ljudi koji su živeli, a ipak znamo da je Platon napisao „Državu“, da je Leonardo da Vinči naslikao „Mona Lizu“ i te činjenice će znati generacije i generacije posle nas.

Ovaj tekst napisan je u okviru projekta "Štampa, beletristika i znameniti novinari i pisci između dva svetska rata" koji naše udruženje realizuje u saradnji sa Gradom Leskovcem.